Glumac i reditelj Nebojša Dugalić premijerno je u Vranju na „Borinim danima" odigrao predstavu „Stari dani". Vrsni srpski glumac, koji veoma retko daje intervjue, pristao je da sa čitaocima Pressa podeli svoja razmišljanja o tome kako treba vratiti publiku u pozorište, zašto ga nema na filmu i koliko ga pogađa to što televizije sa rijaliti-programima pomeraju granice dobrog ukusa samo da bi podilazile publici.
- Iritiraju me sadržaji koji potcenjuju publiku i ciljaju na najniže ukuse! Prosto ne mogu da verujem da neko na to reaguje sa odobravanjem. Znatno se pomeraju granice dobrog ukusa, a pomeraju ih oni koji pristaju da učestvuju u tome. Oni time daju legitimitet toj vrsti opšteg egzibicionizma i voajerizma.

Vaša koleginica Eva Ras je na „Farmi". Sa kakvim osećanjem je gledate?
- Ne može čovek da ne oseti neku tugu ili revolt. Tužno je kad je neko možda prinuđen na to. Da bi čovek pristao na tako nešto, potrebno je da ga natera neka velika muka ili da nema svest šta je to! Najtužnija je činjenica da je to zapravo način da se dođe do nekoliko hiljada evra nedeljno.

Kako kao umetnik komentarišete aktuelne TV serije?
- Tu ima svega pomalo - i loših serija, i onih srednjeg kvaliteta, ali i izvrsnih ostvarenja. Mada, situacija je mnogo bolja nego pre desetak godina. Raznovrsnija je ponuda, pa čovek ima šta da pogleda. Serija „Na terapiji" je perfektno urađena, ona mi je privukla pažnju.

U Srbiji se sve češće rade komercijalne predstave. Da li je to dobro ili loše za umetnost?
- Nažalost, poslednjih nekoliko godina sve je postalo roba, a tržišni zakoni diktiraju izbor repertoara. Međutim, komercijalno pozorište ne mora nužno da bude i loše pozorište, samo ne treba da podilazi najnižim ukusima. Duboko sam uveren da se može održati mera umetničkih kreativnosti, koja korespondira sa širom publikom. Druga je stvar što se publika potcenjuje i od nje se očekuje da bolje primeti nešto što je jednostavnije.

Šta publiku može da vrati u pozorište - klasici ili komercijalnije predstave?
- To je jako teško pitanje, ne samo zato što je ovo vreme u kome su ljudi izgubili interes za pozorište, već mi je i u neka bolja vremena bilo nejasno po kojoj logici se publika interesuje za neku predstavu. Ponekad se napravi predstava sa sjajnim tekstom i poznatim imenima, ali se publika ne odazove. S druge strane, pojedine predstave nekim čudom dobiju publicitet.
Iako su tajne privlačenja publike neotkrivene, ne treba odustati od toga da se ljudi dovedu u pozorište. Publika bi trebalo postepeno da se „vaspitava" - da se u pozorište dovede nekom komercijalnom predstavom, a da posle oseti potrebu da pogleda i nešto sadržajnije. Mislim da je i pozorište krivo zbog manjeg interesovanja publike, jer treba da dozira meru napredovanja pozorišnog jezika i da to ne prelazi granicu dobrog ukusa.

Gde su te granice?
- U suštini nema granica, treba ići daleko koliko god je moguće, ali se ne sme podilaziti nekom opštem ukusu, već naći srednju meru. Vranje ima sreću što je Bora Stanković potekao odavde i njegovi tekstovi unapred izazivaju određenu vrstu pažnje. Tu dragocenost treba negovati.

Ali, nije svrha da u predstavi uživa i razume je samo vranjska publika.
- Naravno! Predstavu sam radio imajući na umu mogućnost da ona gostuje i na drugim scenama i da u bilo kojoj sredini Bora zvuči univerzalno. Mislim da smo uspeli da negujemo dijalekt i specifičnost tog miljea, ali i da predstava komunicira na nivou univerzalnog - da bude prepoznatljiva na celoj zemaljskoj kugli. Smatram da bi ovu priču zaista mogli da prihvate bilo gde u svetu, kao što bi prihvatili Dostojevskog, Čehova, Tolstoja ili druge velike pisce, jer Bora sasvim ravnopravno zaista staje u red sa njima.

Zašto ste izabrali baš „Stare dane"?
- Činilo mi se da su „Stari dani" nepravedno zapostavljeni u Borinom opusu. Od svake priče u „Starim danima" mogao bi da se uradi filmski scenario! Kad je trebalo da radim dramatizaciju imao sam problem kako da izdvojim priče i izbor suzim na njih sedam, a da predstava ne bude preduga. Uvek se pribojavam da se ne ogrešim o pisca.

Namerno ili slučajno izbegavate rad na filmu?
- To je samo sticaj okolnosti... Voleo bih da to bude neki dobar projekat u kome ću dati svoje najbolje kao reditelj ili glumac. Nikada nisam priželjkivao uloge, one su mi se prosto dešavale. Možda mi se desi i neki filmski projekat.

Koliko je glumcu teško kad se nađe u ulozi reditelja?
- Koliko je to prednost, toliko je i problem. Nikita Mihalkov je jednom rekao: „Kada glumim, čini mi se da mogu da režiram bolje od svakog reditelja. A kada režiram, čini mi se da mogu bolje da glumim od svakoga". Od Steve Žigona sam naučio šta je moguće odigrati, a šta ne. Kad bi dao neki predlog on bi uvek skočio na scenu i proverio da li to može da se odigra ili ne. I ja često kao reditelj skačem na scenu i proveravam da li su moje ideje održive.

Ostale vestiArhiva