Bilo je lepo dok je trajalo. Za koji dan verovatno će malo ko znati šta je naša streljačka reprezentacija uradila na Svetskom prvenstvu u Zagrebu. Naravno, uvek tinja nada da će se to jednog dana promeniti.O nastupima u Zagrebu, medaljama, atmofseri, o onome što je prethodilo Šampionatu, kao i onome što će uslediti posle njega pričao nam je Nemanja Mirosavljev, reprezentativac, predsednik SD “Novi Sad 1790” i generalni sekretar Streljačkog saveza Vojvodine.

- Pet medalja, dve kvote i još tri - četiri četvrta mesta je fenomenalan rezultat. Jako mi je drago zbog mojih kolega, ali mi je još više drago zbog selektora Zorana Stojiljkovića. Svi koji su u streljaštvu znaju kroz šta je sve prošao novi saziv stručnog štaba, koliko je osporavan spisak reprezentacije. Toliko je bilo optužbi, negativnih stvari oko nas i srećan sam što smo uspeli da istrajemo u svemu, što nismo dozvolili da sve to utiče na nas. Pripreme u Novom Sadu i samo takmičenje u Zagrebu prošli su bez ijednog incidenta, atmosfera je bila odlična, bili smo velika porodica, pružali smo podršku jedno drugom, zajedno se radovali uspesima i proživljavali poslednje ispucane metke koji su odlučivali o plasmanu. Uslovi koje imamo u odnosu na svetske velesile, a kojima smo držali čas, samo daju još već značaj uspehu. Što bi Đorđe Balašević u svojoj pesmi rekao “Bolje smo svirali nego što smo bili plaćeni” - prvi su utisci Mirosavljeva.

Verovatno s razlogom pominjete selektora Stojiljkovića?
- Drago mi je što je Stojiljković imao snage da sve izdrži, da ne padne pod uticaj i da ispoštuje Lidiju Mihajlović. Na to mesto bio je najveći pritisak. On je njen klupski trener i savezni selektor. Naime, njeni rezultati ove sezone nisu najavljivali da može nešto da uradi na Šampionatu, ali pokazalo se da to u streljaštvu ništa ne znači i da treba imati poverenja u iskustvo jednog takmičara i u ono što je ranije činio. Bila je zato za Stojiljkovića velika odgovornost da je stavi u reprezentaciju na osnovu poverenja, a ona je to maksimalno znala da uzvrati. Pokazala je da je trenutno naš najbolji strelac puškom i jedan od najboljih strelaca sveta. Bila je četvrta u najtežoj disciplini, osvojila je olimpijsku kvotu, a 0.2 kruga falilo joj je do medalje. Ispostavilo se na kraju da je za lošije rezultate u sezoni bila kriva njena puška. Pred polazak u Zagreb ju je zamenila, uzela je njenu staru i eto šta se desilo.

Sve je počelo s mladima, na kojima treba da počiva naša budućnost?
- Naše juniorske prvakinje sveta nisu samo sjajne što su zlatne, nego i što su zabeležile rezultate koji u seniorskoj konkurenciji vode u finale. Brankica Zarić bi u Zagrebu s njenim rezultatom ušla u seniorsko finale i sigurno osvojila olimpijsku kvotu. Zorana Arunović je takođe bila spremna za tako nešto vazdušnim pištoljem, ali je na kraju sve to uradila malokalibarskim. Ekipne medalje su takođe veliki uspeh, tu morate da imate tri dobra predstavnika, ili da jedan ili dvoje povuku nekim ekstra rezultatom. Moram da spomenem i Jelenu Živković koja je pojedinačno bila četvrta. To je dete koje postiže sjajne rezultate, dorasla je velikim izazovima i smatram da je već sledeće godine treba uvrstiti u seniorski tim puškom i omogućiti joj da kroz jaka međunarodna takmičenja dalje napreduje.

Seniorska medalja došla je kao šlag na tortu?
- Vicešampion sveta Stevan Pletikosić potpuni je genijalac. Zna da izvuče maksimum iz sebe u najvažnijim momentima i to pokazuje veličinu jednog strelca. NJegov mentalni sklop je jedinstven. Recimo, ja cele sezone imam bolje rezultate od njega, tehnički sam pripremljeniji. On nema MK strelište u Kragujevcu, trenira u nekoj hali, a onda dođe da proveri sebe u Novom Sadu. Međutim, na koje god takmičenje ode on puca mnogo bolje nego što to čini tokom sezone. Po tome je poznat od svojih početaka u reprezentaciji. S nepunih 20 godina bio je osvajač olimpijske medalje, svetski rekorder i pobednik finala Svetskog kupa.A gde su stali oni od kojih se možda i najviše očekivalo?
- Mislim da smo Jasna i ja pomalo pali pod uticaj dobre forme, sami sebi smo nametnuli pritisak i to je očigledno bilo pogubno. Veliki bol bio je za mene kada mi je u trostavu izmakla olimpijska kvota. A ima nekoliko razloga zašto smo svi to tako emotivno doživeli. Za Olimpijadu u Atini najpre sam na Svetskom prvenstvu izgubio kvotu za dva kruga, a onda na tri sledeća Evropska šampionata za po jedan krug. Još tada su me prozvali baksuzom. Evo za Peking sam već na Svetskom kupu u Milanu gađao u finalu i za 1.9 mi je izmakla viza. U Zagrebu sam u trostavu imao isti rezultat kao takmičar ispred mene koji je uzeo kvotu. Onda je odlučivala poslednja serija u kojoj smo takođe bili jednaki, kao i u pretposlednjoj. Presudila je na kraju čak treća serija odnazad, ja sam imao 97, a moj rival 98. I to je stvarno tragedija.

I kada se to desi onda je sportista osetljiv na sve ostale teme?
- Odmah kada je donesena Uredba o nagrađivanju sportista mi smo o tome obavešteni. Međutim, nije nam prenesena prava informacija, pa sam do dolaska u Novi Sad živeo u ubeđenju da ću i ja kao osvajač svetskih medalja dobiti tu penziju. Kada mi je sve pojašnjeno bio sam malo razočaran i verovatno to sve ne bi bilo tako da smo odmah dobili pravu vest. Svaka im čast što su se setili da konačno sportisti budu nagrađeni. Ta Uredba je rešena matematički: osvoji olimpijsku medalju, obori svetski rekord i imaš penziju. Mislim da se kroz neke komisije na drugi način s manje para moglo pomoći i onima koji su takođe ostvarili mnogo uspeha, ali eto nisu uzeli i olimpijsku medalju. Možda sam subjektivan i jako emotivan, ali govorim sada kako osećam. Imam 13 medalja s evropskih prvenstava, tri svetska odličja, četiri mediteranska. Dvadeset godina sam u ovom sportu, mnogo u reprezentaciji. Nisam nigde otišao, nisam se nigde makao iz Novog Sada, a predstavljao sam svoj grad najponosnije što sam mogao. Već neko vreme sam generalni sekretar Streljačkog saveza Vojvodine. Mnogo radimo, obilazimo mesta u Pokrajini, držimo obuku, pomažemo koliko možemo, a ishod toga je to što smo prvi put imali sedam strelaca iz Vojvodine na SP, od kojih su četvoro van Novog Sada. To samo govori da rezultata ima. Takođe, poklonili smo pištolj Brankici Zarić kojim je osvojila svetsko zlato. Mnogo smo srećni zbog toga, posebno što je ona tom pištolju jako lojalna i ne želi da ga menja. Nedavno sam volonterski prihvatio ulogu predsednika streljačke družine “Novi Sad 1790”, jer želim da uz pomoć saradnika i takmičara vratimo naš klub gde mu je mesto. Ovo sada liči na jadikovku, ali se u jednom momentu sve to skupi u sportisti.

Ali nećete zbog toga klonuti duhom?
- Ne, nas očekuju novi izazovi. Uskoro krećemo s novom obukom po vojvođanskim mestima. Upravo sređujemo potrebnu dokumentaciju ovde u vojvođanskom savezu i predaćemo to Izvršnom veću Vojvodine kako bi Brankica Zarić bila nagrađena za zlato. Prema nekim informacijama novčana suma nije uopšte skromna za naše uslove - zaključio je Nemnja Mirosavljev.

Ostale vestiArhiva