MILORAD Čavić puca od samopouzdanja. Evropski rekorder na 100 m delfin je srećan i - oprezan. Radostan što je tri i po meseca posle operacije kičme skočio u bazen, pažljiv da ne napravi jedan pogrešan zaveslaj, korak.

Popularni Čavke je na razgovor došao posle prepodnevnog treninga u teretani SC „Milan Muškatirović Gale“ na Dorćolu. Svež, odmoran, neobrijan, nasmejan, širi oko sebe pozitivnu energiju. Entuzijazam i vera u sebe ga nikad ne napuštaju. Samouveren je, bez lažne skromnosti, uveren da je najbrži leptir na svetu. Raspoložen, obišao je i graditelje kako bi se uverio da će zatvoreni bazen za mesec dana biti ponos ne samo Beograda, nego i Srbije.

- Verujem u sebe, motivisan sam, znam šta da radim i šta želim u srcu. To je olimpijsko zlato! Mada sam izgubio četiri meseca zbog operacije kičme, mislim da, ako je već morala da se desi, da se dogodila u pravom trenutku. Psihički sam odmoran, spreman da radim i da se odreknem bukvalno svega samo da bih se spremio na pravi način - odlučan je Čavić.

Operisali ste se 21. jula. Nedavno ste počeli da trenirate. Kako se osećate?

- Sada svako jutro trčim oko tri i po kilometra, vežbam u teretani, idem na tretman kod fizioterapeuta, a po podne otplivam oko dva-tri kilometra. U vodi, uglavnom, ne osećam bol, ali u teretani zna da me „secne“ - priča Čavić.

Šta doktori kažu?

- Da je to kičma i da moram da budem strpljiv. Pomaže mi i jedan naš specijalista. Još ne radim punom snagom.

Kako su vam tekli prvi dani posle operacije?

- Ništa nisam smeo da radim dva meseca. Jedino su bili dozvoljeni trbušnjaci, vežbe, istezanja. Tek posle dva i po meseca počeo sam da plivam. Morao sam da budem pažljiv, čak i kada vezujem pertle. Sve sam morao polako da radim.

Kakav je plan rada od januara iduće godine?

- Razgovarao sam sa mojim trenerom Andreom di Ninijem i čekamo odgovor da li Beograd može da podrži naše pripreme. Imamo nov bazen, idealne uslove za trening i ne vidim razlog zašto ne bismo mogli da stvaramo vrhunske rezultate baš ovde.

Sa vama bi bili i ostali plivači iz Di Ninijevog kampa?

- Svakako. Grad me je podržavao dok sam bio u Italiji i nadam se da će me podržati i ovde. Znam da su najveći problem termini, nama treba pet-šest sati, što nisu mali troškovi.

I ne samo Beograd?

- Očekujemo saradnju i sa Plivačkim savezom Srbije. Sa nama bi radili Ivan Lenđer i Čaba Silađi, usluge bazena koristila bi i Nađa Higl, koju trenira njen brat Sebastijan. Bilo bi dobro i da treneri iz Srbije gledaju naše treninge. Jesu u pitanju strani plivači, ali mislim da bi to bila dobra investicija za naš sport.

Da li biste mogli da se u Beogradu fokusirate na svoje obaveze?

- Otkako sam počeo da treniram više ne izlazim. Opuštanje posle velikog takmičenja je nešto drugo. Pre svega sam profesionalac. Znam šta mi je bitno, znam kakav mi je trening, znam kako se osećam kada sam neispavan, premoren.

Ove pripreme su uvod u novu sezonu, u kojoj je vrhunac SP u Šangaju jula iduće godine?

- I ja, a i moj tim „ADN svim prodžekt“ imamo isti cilj - Olimpijske igre 2012. u Londonu. Šangaj doživljavamo samo kao jedan, istina veoma važan, korak ka engleskoj prestonici. Mislim da ću u Kini biti u formi, a zbog ličnog ponosa voleo bih da osvojim medalju. Ali, narednih 18 meseci posvećeno je Londonu.

Znači li to da je norma na prvom mestu?

- Lako ću ispuniti normu za London. To bih mogao i pre Šangaja. Norma nije problem. Šangaj mi je bitan da sam sebi dokažem da sam se vratio. To je pravi test.

Vi ste jedan od retkih naših sportista koji s pravom napada olimpijsko zlato?

- To mi je jedini motiv. Mnogo znači i svetsko zlato, ali olimpijsko je olimpijsko. I ako ne budem šampion, već drugi ili treći, biću presrećan. Samo imam jedan problem. Godinama se selim, radim na raznim lokacijama i najlepše bi bilo da se kod kuće pripremam za Olimpijske igre. Lepši kraj svoje karijere ne bih poželeo.

I svet priželjkuje vaš novi okršaj sa Majklom Felpsom. U muzeju u Lozani „vrti“ se finale iz

Pekinga, u kojem vam nije priznata pobeda?

- Nisam motivisan porazom u Pekingu. Ono što me motiviše jeste da verujem da mogu da osvojim olimpijsko zlato. Niko ga nije pobedio i samo ja na svetu mogu da ga dobijem. Nikad ne gledam unazad, to bi bilo kao da živim u prošlosti. Jedini način da idem napred jeste vera da mogu da osvojim to olimpijsko zlato. Mislim da je ostalo dosta toga u meni i da mogu da završim poslednje dve godine na pravi način.

Jedan ste od malobrojnih plivača koji su oduvek bili protiv „svemirskih odela“?

- Najgore su prošli mišićavi, snažni plivači. Drago mi je što ih više nema, što smo se vratili staroj opremi. Nije mi krivo što znam da više neću plivati 49 sekundi. Sada je realno ispod 51 sekunde.

A koliko, po vama, vredi olimpijsko zlato?

- U ovom trenutku mislim da je 50,50. Dakle, moje vreme iz Pekinga.

Da li je plivanje iskoristilo vašu i Nađinu titulu svetskog prvaka?

- Da smo imali uslove, bazene, mogli smo da napravimo neku priču. Bez plivališta ne pomaže ni znanje, koje mi očigledno imamo. Imamo kvalitetne plivače, Lenđera, Silađija, Higlovu, koji nemaju idealne uslove.

A šta to konretno znači?

- Da nas ne teraju iz bazena posle sat i po, da imamo dva i po sata za svaki trening. Trening se završava kada se završi, bitan je kvalitet, a ne kvantitet. Kada mi kažu da treniram jedan sat, ja realno ne mogu da radim kvalitetno. A moram u toku treninga i da se odmorim, i da analiziram plivanje... Za vrhunske plivače u svetu bazen je njihov dok ne završe trening. Samo tako mogu do olimpijskog trona.

PORODICA NEDOSTAJE
ZLATNI delfin se odvojio od porodice kada je otišao na studije.

- Poslednjih osam godina živim sam. Selio sam se najmanje osam puta. Nedostaju mi roditelji, naročito brat. Oduvek sam se borio da dođem što pre do Interneta kako bi se čuo sa njima - priča Čavić.

LENĐER JE ZMAJ
- ODUŠEVLjAVA me Ivan Lenđer na treninzima. Pravi je zmaj. Mnogo bi koristio našem timu, a i on bi mnogo brže napredovao. Fenomenalno bi bilo da nam se pridruži. Žao mi je samo što na EP u Budimpšeti nije osvojio medalju. Takođe, mislim da su Silađi i on trebali da se prijave za EP, a ne za SP u malim bazenima. U Ajndhovenu imaju veće šanse, osvojili bi medalje, stekli još više samopouzdanja, a u Dubaiju boriće se za polufinale - kaže Čavić.

IZBEGAVA I GUŽVU
- TEŠKO mi je bilo što ovde posle operacije nisam mogao da se ponašam kako sam navikao. Morao sam da se pazim, da izbegavam gužve, da me neko ne gurne. Bilo mi je teško, a vreme sam ubijao čitanjem. Eto, pročitao sam i „Kuma“ Marija Puza, na srpskom - priča naš najbolji plivač.

PLIVAM SA GRAĐANIMA
KAKO izgleda vaš radni dan?

- Ustajem u 8.30, kada i doručkujem. U teretanu dolazim u 9.30. Prvih pola sata radim istezanja, od 10.00 do 12.00 treniram. Potom idem kući, ručam, odspavam sat i po i spremam se za trening. Na Tašmajdanu ponedeljkom, sredom i petkom plivam od 16.00 do 18.00, a utorkom i četvrtkom od 17.00 do 18.00. Plivam sa građanima, imam svoju stazu. Ljudi mi ne smetaju, vidim da me gledaju i posmatraju sa strane, mislim da su svesni da se vraćam sportu i to poštuju. Ne uznemiravaju me. Zahvalan sam i upravi „Taša“, što mi je izašla u susret.

OČISTIMO I REKE
ODRASTAO je u Kaliforniji, na okeanu. Sada živi u svom Beogradu, gradu na dve reke.

- Najviše što me boli je prljavština. Strašno me pogađa kada vidim šta se sve baca u reku. U Kaliforniji je okean čist. Kultura ljudi na obali podrazumeva da poštuju okean. To u Srbiji ne postoji. Strašno mi smeta kada vidim čoveka u gradu kako baca papir na trotoar kada pojede pljeskavicu. Zato podržavam Đokovića i ostale u akciji „Očistimo Srbiju”. Inače, ja obožavam okean. Jer, dok sam u reci ili bazenu ja plivam sa vodom, a kada sam u okeanu, on kontroliše mene i zbog toga je zanimljivo - kaže Čavić.

ISTINA O IVANI
NAŠ najbolji plivač je u centru pažnje i zbog svoje devojke, odbojkašice Ivane Đerisilo:

- Kada je istina, neka se piše. Ali, poslednja tri-četiri meseca napisano je dosta neistina. Čitali smo „naše izjave“, a da ih nikad nismo dali. Ona je bila uz mene kada sam operisao kičmu, i bila mi je velika podrška, kao što sam ja sada njoj posle operacije ramena. Razdavajali su nas šest puta, a mi smo prekinuli samo jednom. Ona je profesionalac, živi u Istanbulu. Ja sam sada u Beogradu, imam prijatelje, ali i prijateljice. Zar svaki susret sa njima mora da znači nešto više.

Ostale vestiArhiva