Lion – Ako se kod muževljevih roditelja provede jedan praznik, kao što je bio ovaj u protekli četvrtak, kod ženine porodice se ide sledećeg neradnog dana. Ma koliko bili udaljeni jedni od drugih geografski, porodična okupljanja za praznike koji se spajaju sa vikendom predstavljaju pravilo od koga se ni dan-danas ne odustaje. Sestre i braća i njihova deca moraju da se viđaju bar dvaput godišnje. Uskrs i Božić nezamislivi su bez okupljanja šire porodice: tetke, stričevi, strine, sinovci, bratanice... sve do trećeg kolena. Uz dobro vino i penušavi šampanjac nazdravlja se prinovama, polasku u školu, novom poslu ili putovanju. Francuska je uostalom jedna od retkih zemalja u staroj Evropi gde prirodni priraštaj raste. Mlađi parovi, bilo da su zvanično venčani ili ne, utrkuju se da dobiju decu.

Na prvi pogled, u Francuskoj nema usamljenih ljudi. Društveni kontakti i porodična okupljanja neguju se više i češće nego u drugim evropskim zemljama. Deca stiču osećaj za kolektiv takoreći od rođenja. Jaslice dotira država, i najčešće se u njih kreće od četvrtog meseca. Neguje se i običaj redovnih sastanaka prijatelja iz osnovne i srednje škole i s fakulteta. Kafići su puni ljudi svih generacija, ćaska se svuda i na svakom mestu. Nema one tišine tipične recimo za vozove u Skandinaviji, ili osamljenosti za stolom neke kafane, kakva se može sresti u Nemačkoj.

Zato je čak i mnoge stručnjake začudilo prvo istraživanje te vrste rađeno u Francuskoj koje ukazuje da su i Francuzi u velikom broju oboleli od forme „moderne usamljenosti“. Koliko god da se u gradovima i selima Francuske čavrlja na svakom koraku i prilikom svakog izlaska iz kuće, jedan od deset stanovnika ove zemlje u toku godine ima manje od tri prava lična ili intimna razgovora. Fenomen izolacije ne pogađa danas samo starije Francuze, već i milione onih koji tek ulaze u četrdesete.

Svaka četvrta osoba, kako pokazuje ova studija, na ivici je da padne u ponor izolacije. Kako govori jedna od autorki projekta, njih nećete lako prepoznati, jer iako su na neki način već postali zarobljenici svoje bolesti, oni je se gotovo stide. Domaća studija je rađena na uzorku od 4000 ljudi širom Francuske i dala je na neki način suprotne rezultate u odnosu na jedno međunarodno istraživanje početkom godine. Po ovom ispitivanju, koje je radio „Internešenel living“, pokazalo se da je od 193 zemlje peti put zaredom Francuska najbolja zemlja za život. U obzir je uzeto devet kriterijuma: troškovi života, kultura i slobodno vreme, zaštita okoline, slobode, zdravstvena zaštita, bezbednost,…čak i klima.

Ipak, Fondacija Francuske, samostalna institucija koja se organizovano bavi različitim vrstama socijalnog i humanitarnog rada, nalazi da je od četiri miliona usamljenih ljudi u Francuskoj, najveći broj zapao u samoizolaciju posle raspada porodice.

Paradoks „nove samoće“ verovatno nije tipičan samo za Francusku, ali se ovde smatralo da se ona socijalnim podsticajima uspešno opirala izolaciji pojedinaca. „Mi plaćamo danak društvu koje je u hiperkomunikaciji i koje nas zasipa bezbrojnim izvorima informacija. Ali virtuelni način komuniciranja polako zamenjuje intimnije razgovore oči u oči“, objašnjava francuski psihijatar Mari-Frans Irigojen.

Druga vrsta paradoksa dešava se na poslu, i to baš zbog ranog odlaska u penziju, što će novom reformom penzionog sistema biti odloženo za dve godine. Irigojen smatra da se gubitkom posla ili odlaskom u penziju ljudi osećaju odbačenim i počinju da „izbegavaju društvo kako bi sakrili svoju profesionalnu neaktivnost“.

Ni na samom poslu ne cvetaju ruže kad je druženje u pitanju. Francuzi su sve sličniji Amerikancima, a svaki peti nema nikakvu volju da se druži na poslu, jer kolege na njega gledaju kao na rivala. Čak i kad bi hteli da se na poslu upuste u intimniji razgovor, okolina za to ne bi imala razumevanja, jer priča dekoncentriše i „trpe rezultati rada“.

Francuskinje su oduvek bile pomalo paradoksalne a ovaj najnoviji barometar stanja nacije pokazuje da one čine većinu usamljenih u zemlji. Pa ipak sve češće žene, a ne muškarci zahtevaju razvod. „Francuskinje su sve zahtevnije, pa i po cenu samoće ne žele da se zakopaju u neuspešnom braku. Ne pristaju ni na klasičnu podelu na muške i ženske poslove i sve češće protestuju protiv rutine bračnih odnosa“, objašnjava Mari-Frans Irigojen.

Ostale vestiArhiva