Za razliku od nekih drugih evropskih prestonica, među kojima je i Beograd, među decom u Lisabonu nema prosjaka i beskućnika. Nekada nije bilo tako. Mnogo dece živelo je na strmoj lisabonskoj kaldrmi, a problem „dece ulice” kulminirao je 1989. godine kada su grad i predgrađa bili puni dece o kojima niko nije brinuo.

Građani i država su bili voljni da reše ovaj problem, pa je u trci za gradonačelnika pobedio kandidat koji je obećao da će rešiti problem „dece ulice”. Čitavo društvo i država sa svojim resursima stali su iza ove inicijative i sa interesovanjem pristupili problemu.

U to vreme Portugalija je beležila znatan priliv siromašnih emigranata iz Brazila. Mnogi od njih naseljavali su Pontinjo i Marvilu, predgrađa Lisabona u kojima su gradili favele. Iz loših i neurbanizovanih uslova života u predgrađima, deca su umesto u školu išla u centar grada da džepare i prose. Ostajala su tu da žive.

Prema rečima stručnjaka iz nevladinog Instituta za brigu o deci – stanje je bilo ravno humanitarnoj katastrofi. Hiljade dece je spavalo na pločnicima, u metro stanicama, napuštenim kolima i toplim šahtovima. Bilo je to 15 godina posle portugalske „karanfilske revolucije” kada je srušen autoritarni diktatorski režim i uspostavljena liberalna demokratija.

Država je dobila novac iz fondova Evropske unije za suzbijanje siromaštva i krenula u akciju prenoseći socijalna ovlašćenja na nevladine organizacije.

Institut je zaposlio multidisciplinarnu ekipu socijalnih radnika, sociologa, pedagoga, učitelja i animatora. Tako je rešavan i problem nezaposlenosti ovih stručnih kadrova. Njihov zajednički cilj bio je da se približe deci ulice i pokušaju da ih uključe u društvo. Istovremeno, promenjen je zakon o socijalnim davanjima i roditelji nisu više mogli da ostvare pravo na pomoć bez potvrde da njihova deca idu u školu. Veliki broj roditelja u to vreme, uglavnom narkomana, nije brinuo da li deca provode vreme u školi ili na ulici.

Deci ulice, osuđenoj na prerano sazrevanje i život bez detinjstva prvi su prišli mladi animatori i cirkuzanti, čija je uloga bila da osvoje simpatije najmlađih i da se nenametljivo zbliže sa njima. Pored klovnovskog kostima koji su navlačili kada su želeli da zabave i nasmeju decu, animatori su u svojim kombijima imali i kompjutere, video igrice i društvene igre kojima su privlačili decu. Organizovali su muzičke i likovne radionice na ulici. Sa svakim detetom radilo je dvoje animatora. Ubrzo su deca u animatorima počela da nalaze svoje uzore koji su im nedostajali.

Posle nekoliko nedelja usvajanja novih vrednosti koje su predstavljali mladi animatori, deca počinju da pokazuju interesovanje za učenje. Tada su na scenu stupile učiteljice koje su imale zadatak da organizuju ulične škole. Njihov cilj je bio da opismene svu decu bez mnogo formalnosti i to im je uspelo. Za to vreme oko uličnih škola u Lisabonu otvarane su sigurne kuće – stanovi u kojima su deca mogla da se druže, prespavaju i da presvuku odeću. Otvorena su besplatna javna kupatila i kuhinje i deca su navikla da u njih dolaze.

Sve je bilo spremno za poslednji korak − sklanjanje dece sa ulice i smeštanje u neku društvenu instituciju – svratište koje nalikuje porodici. Sa decom koja su imala roditelje radili su stručnjaci koji su pomagali siromašnim porodicama čija su deca išla u školu. Institut je u svim problematičnim naseljima pronalazio saradnike među ljudima koji su imali uticaj u lokalnoj zajednici. Heroji ulice pripovedali su deci zašto je škola dobra, a ulica nije.

Odlučna društvena akcija se isplatila i u Lisabonu su ponosni zbog toga. Danas nema potrebe za uličnom nastavom. Sistem dečje zaštite je dodatno usavršen za zbrinjavanje dece pre nego što postanu beskućnici. Sve to je bio deo široke društvene akcije koju su materijalno snažno pomogle država i EU, a cilj je bio da se ljudima omoguće pristojni uslovi za život.

Favele u predgrađima su srušene, a njihovi stanari su useljeni u zgrade podignute na istom mestu. Već godinama u Lisabonu nema dece prosjaka, što je prizor neuobičajen za Evropu.

Ostale vestiArhiva