DA svaka epoha ima svoje “Vikilikse” dokazali su ovih dana ruski izdavači, koji su objavili knjigu o čoveku koji je javljao senzacije o kojima se nedeljama pisalo u svetskim listovima. Dok se svet ovih dana naslađuje ili zgražava čitajući depeše američkih diplomata, u Rusiji su veći šlager knjige o moskovskom novinaru Viktoru Levinu, koji je svojevremeno takođe šokirao svet ekskluzivnim inforamacijama, pa su ga jedni smatrali avanturistom, a drugi čovekom KGB.
U sovjetsko vreme nije bilo interneta, ali je u Moskvi ipak postojao svojevrsni “Vikiliks”, koji je s vremena na vreme slao Zapadu dozirane senzacije. Bio je to novinar Viktor Lui, čije je pravo ime bilo Vitalij Jevgenijevič Levin.
Na Zapadu su Luija zvali “sovjetskim Džejmsom Bondom” i “tajnim poslanikom Kremlja”. Neki su ga smatrali “kraljem dezinformacija”, a za druge je bio ‘’novinar avanturista”. Njegove tekstove su objavljivali poznati svetski listovi.
Knjigu “Viktor Lui - čovek legenda” napisao je penzionisani general-major Vjačeslav Kevorkov, nekadašlji novinar “Sovjetske kulture”, koji već godinama živi u Nemačkoj.
Viktor Lui, rođen u Moskvi 1928. godine, čovek je izuzetno zanimljive biografije, pa su u Rusiji o njemu snimljena i dva filma. On je prošao Staljinove zatvore - doduše tamo je dospeo kao špekulant a ne kao politički neprijatelj, iako je sam pričao da je optužen da je saradnik više stranih obaveštajnih službi - ali mu se tajna policija nije zgadila, već je s njom sarađivao.
Po izlasku iz zatvora vrlo brzo se povezao sa oficirima KGB.
Kao novinar, Lui je počeo da šegrtuje kod Amerikanca Edmunda Stivensa, koji je u SSSR došao 1934. On je godinama bio moskovski dopisnik britanskog “Ivning njuza”, a kasnije i “Sandej ekspresa”.
Viktor se 1961. oženio Engleskinjom Dženifer Stethem, koja je čuvala decu britanskog diplomate.
Njegov prvi veliki novinarski poduhvat je bio vezan za Hruščova, jer je svet upravo preko Viktora saznao da je sovjetski lider smenjen. Od tada je dobio laskavi epitet najbolje informisanog novinara.
Viktor je zaslužan i što su se pojavili i Hruščovljevi memoari. Sovjetska tajna služba je znala da Hruščov Viktoru “diktira u magnetofon” svoje memoare, ali je KGB brinuo jedino o tome da se u tim iskazima ne spominje Brežnjev, niti koji drugi živi sovjetski političar. Lui se, uz aminovanje KGB, dogovorio sa Hruščovom da magnetofonske zapise prebaci na Zapad. Ceo materijal je predat “Tajm-lajfu”. Lui je insistirao da se njegovo ime nigde ne pominje.
Ni Nikita Hruščov ni njegov biograf nisu imali nikakvih problema u SSSR kada se knjiga pojavila u SAD, a osnovni razlog za to je taj što Hruščov nije izgovorio ništa loše o trenutnim akterima sovjetske vlasti.
Kad je 1967. Svetlana Alilujeva, Staljinova ćerka, prebegla u SAD, u Kremlju su to doživeli kao veliku izdaju. Zbog toga su preko Viktora Luija preduzeli nekoliko akcija.
Da bi je režim diskreditovao, upravo je Viktor objavio da je Svetlana Alilujeva odala pisca Andreja Sinjavskog, rekavši ko se krije iza njegovog pseudonima. Osim toga, Lui je uzeo intervju od Svetlanine dece, u kojem je njen sin osudio postupak svoje majke.
Ali njegov najveći uspeh u toj aferi je to što je uspeo da nabavi kopiju rukopisa memoara Svetlane Alilujeve pre nego što su oni objavljeni u SAD, da nađe izdavača u Nemačkoj, da piratski objavi tu knjigu i da tako smanji interesovanje za “pravu” Svetlanu u Americi.
- KGB je znao da se u SAD priprema izdavanje memoara Staljinove ćerke. Viktor je u Lenjingradu našao čoveka koji je pomagao Svetlani da rediguje tekst njene knjige. Kupio je od njega kopiju i odneo je u Nemačku, gde ju je ponudio “Šternu”. Nemci su kupili tekst i objavili ga, rizikujući da će možda platiti sudsku kaznu, jer je u suštini tu bila reč o krađi. Amerikanci su se zaista obratili sudu i ostatak neprodatog tiraža je bio uništen - priča Viktorov prijatelj, general KGB Kevorkov.
Solženjicin je Luija smatrao policijskim provokatorom, koji je objavio u “Vašington postu” lažni intervju s njim. Sa namerom da diskredituje Solženjicina, 1968. mu je predložio da proda evropskim izdavačima kopiju rukopisa “Odeljenje za rak”. Da se to dogodilo, Solženjicin je mogao da bude uhapšen. U lažnom intervjuu sa Solženjicinom, ispalo je da za Gulag veliki pisac okrivljuje samo Beriju a ne i Staljina.
U eri Brežnjeva, Lui je imao privilegovani položaj, vilu u Bakovki i vozio je skupe zapadne automobile, poput “poršea” i “bentlija”. Viktor Lui je bio poznat i po prijemima koje je pravio u svom velikom moskovskom stanu, u dači u prestižnoj Bakovki, ili u Peredelkinu. Bio je vrlo bogat čovek.
Penzionisani general Vjačeslav Kevorkov, autor knjige o Viktoru, kaže o svom junaku: Lui nije bio u stalnom radnom odnosu u sovjetskoj obaveštajnoj službi. Za usluge nije dobijao novac. On je jako dobro zarađivao od honorara koje je dobijao od zapadnih listova. Koliko je bio spretan da zaradi, pokazuje to što je svake godine objavljivao knjigu s imenima i brojevima telefona svih diplomata i stranih dopisnika u Moskvi.
Te knjige adresari koštale su pet dolara, a prodavala ih je Viktorova žena.
Interesantan je odgovor generala Kevorkova na pitanje zašto Lui nije sam napisao memoare kad već ima toliko materijala.
- On je slabo pisao. Njegove tekstove je uglavnom pisala supruga...
Viktor Lui je umro u Londonu 18. jula 1992. godine..

Ostale vestiArhiva