Ko je kriv – mišljenja su podeljena, bruka je, u svakom slučaju pukla, a Branislav Vukelić, optuženi stručnjak Napretka za „nedolično ponašanje” priznaje da ga je sramota da izađe iz kuće…

- Imam 60 godina, pola veka sam u sportu, godinama trener. Po sto dečaka i devojčica sam vodio na kampove u Šibenik, a roditelji, zadovoljni kako sam im pazio decu, posle me zvali i na slavu. I ovako nešto sad da doživim. Otkako sam došao sa Jastrepca ni vodu ne mogu da pijem, cigaretu ne gasim, ne mogu da se smirim. Sramota me je iz kuće da izađem, život mi je uništen, o sportu više i ne razmišljam, već kako da zaštitim porodicu.

Nekoliko igračica, u nezvaničnim razgovorima, jer ne žele da budu upletene, tvrdi da nikada ni jednim gestom, niti rečju, trener Vukelić nije iskazao bilo kakve sramotne i nečasne pretenzije ka njima. Kažu da je mlađana Milena Vasić, kojoj je tek 18 godina, u poslednje vreme, na treninzima i utakmicama, bila ispod očekivanog nivoa, pa ju je trener Vukelić često kritikovao i vikao na nju.

– Ona je to shvatila kao neki lični atak, počela je da plače kad sam je pozvao u sobu na razgovor. A, dobro zna da sam uvek imao zaštitnički odnos, razumevanja za sve probleme, da sam prelazio preko mnogobrojnih grešaka tipa nije donela lepak na trening. Ne želim ni sad da pričam o mladalačkim ludorijama, hteo sam da joj i ovom prilikom pomognem, na kraju je i utešim kao svoje dete, a eto šta sam doživeo. Posle te moje kobne greške i poziva u sobu, imali smo trening, a sledećeg jutra još jedan. Došli su klupski čelnici da nas obiđu i za vreme ručka upadne čovek i napadne me. Posle svega, ne mogu njega da krivim, ja bih možda i gore reagovao…

Pre nego što je napustio hotel i Napretkovo kormilo Vukelić je okupio sve igračice.

– Tražio sam od njih da tu, pred ljudima iz rukovodstva, kažu da li sam ih nekad uvredio ili ičim nagovestio nešto za šta sam optužen. Bile su jednoglasne da nisam, ali su i rekle da veruju drugarici. I bilo je jasno da ja tu više nemam šta da tražim, ne samo u Napretku, već u sportu uopšte, jer u mene je uperen prst, obeležen sam.

U dahu je Vukelić nastavio:

– Čitavog dana mi stižu poruke podrške, zovu me veteranke sa kojima se viđam i družim na tradicionalnim turnirima, bodre me da izdržim, kažu – izaći će istina na videlo. Kako? Nikada u životu na sudu nisam bio i ko da mi plati za sramotu koju sam doživeo, za muku koja je snašla moju porodicu. I kakve bi to nesrećne pare bile… I da li bi se iko setio i objavio presudu na naslovnoj strani… Ne znam, moram sa nekim da se posavetujem, a ovo ni najvećem neprijatelju ne bih poželeo. Pokušavaju prijatelji da me uteše, kažu da znaju kako mi je, a ja kažem ne, ne znaju…

Ostale vestiArhiva