Ima dve nedelje kako italijanski dnevni listovi pišu na po desetak strana o skandalu u nacionalnom fudbalu. Sportske novine, iz istih razloga, izlaze na povećanom broju strana i od drugih sportova donose samo rezultate i po koji komentar. Puklo je nešto naizgled veliko, a da niko za sada ne zna precizno šta i koje će dimenzije dobiti. Sudovi preslišavaju fudbalere iz 71 fudbalskog kluba, 29 fudbalskih trenera, sportske funkcionere i vlasnike klubova, fudbalske sudije (uključiv i one pomoćne), novinare (posle 26 godina najpopularnije TV fudbalske emisije "Processo Biscardi" autor Aldo Biskardi morao je da ode). Pominje se nekoliko uvaženih pravnika i sudija, doskorašnji ministar unutrašnjih poslova, jedan karabinjerski general i bulumenta onih sa manje zlatnih "čvaraka" na epoletama, zatim pripadnici finansijske policije, industrijalci, bankari... i ko zna dokle će taj spisak da se širi. Sve je još u sferi prikupljanja podataka, pa prema tome nema ni preciznih finansijskih kvantifikacija vrednosti skandala. Sigurno je samo da se obim "poslova" neće meriti stotinama hiljada nego stotinama miliona evra, ako ne i više.
Krem na tortu je odluka komesara italijanskog fudbalskog saveza da za koordinatora istrage nominuje čuvenog istražnog sudiju Borelija, jednog od članova "Mani pulite", italijanskih "Nedodirljivih", koji su pokidali lanac korupcije između politike i kapitala i tako oborili Prvu republiku. Dakle sve je u znaku velikih razmera, pa je logično da i finansijska strana bude na tom nivou, kada se konačno saberu sve mućke. Fudbalski milje počeo je da se para, kada su pre pola godine policajci, oni nepotkupljeni, počeli da prisluškuju telefonske razgovore Lućana Mođija, generalnog direktora fudbalskog kluba Juventus. Agilni "generalni" imao je običaja da dnevno obavi preko 400 razgovora, pa je policija imala pune ruke posla. Uveren da mu niko ništa ne može, jer ima jake veze svuda, Mođi je pričao svašta i bez ustručavanja. Shvatilo se da je nameštao prelaske igrača iz klubova, nameštao rezultate utakmica i nameštao odrtavelim budžama ženskice. Kako?
Na ime svoje dece Mođi i Geronci, predsednik banke Capitalia, osnovali su preduzeće - agenciju "Gea World" za posredovanje pri prekupljivanju fudbalskih igrača. Ćerki direktora banke Kijari Geronci pripalo je 32 odsto vlasništva. U to vreme maloletni Mođijev sin Alesando, dobio je 19 odsto, taman koliko da deca imaju većinsko vlasništvo, a mogu tate da u njihovo ime maherišu. Sećate se verovatno one čuvene izjave Mire Marković, koja je hvalila svoju decu kao vanredno sposobnu za poslove i žalila što više srpske dece nemaju taj "talenat". E, pa u italijanskoj verziji ispada da su njihova deca masovno "talentovana" pa su se među vlasnicima našli Marćelo - sin trenera nacionalne reprezentacije Lipija, Franćeska - ćerka vlasnika prehrambenog džina Ćirio, Kalista Tancija, pa onda Andrea - sin Serđa Kranjotija, vlasnika industrije mleka Parmalat. Obe ove kompanije (Cirio i Parmalat) u međuvremenu su bankrotirale proćerdavši 5,4 odnosno 6,3 milijarde evra svojih akcionara. Slede Rikardo - sin Đanmarka Karelija, milijardera, Đuzepe - sin Ćirijaka De Mite, političara... Ima toga još, ali je valjda i ovoliko dovoljno da se vidi kako moćne mame i tate otkrivaju talenat svoje dece.
Dok su se ta deca trkala "ferarijima", letela na večere u Pariz ličnim avionima, kupovala ostrva po toplim morima, za njih su šljakali zaista talentovani fudbaleri koje su oni zastupali. Evo samo nekoliko najvažnijih od 264 fudbalskih "zlatnih koka" sa spiska Geinih klijenata: Emerson, Kanavaro, Kapelo, Ibrahimović... Mođi je na te igrače bacio oko sa namerom da ih dovede u Juventus. Kanavaru je savetovao da mesecima izigrava nervno labilnu osobu i da se upusti u teške svađe sa vođstvom Intera u kojem je igrao. Kad su se odnosi sa klubom zategli do maksimuma izdejstvovao mu je lekarsko uverenje da je nervno skrenuo i da su slabi izgledi da se povrati. Posao je obavljen. Sa Ibrahimovićem je upotrebio drugu tehniku - mesecima je Ibro bio sve više "van forme" u Ajaksu, dok vođstvo kluba nije postalo srećno da ga se oslobodi prodavši ga Juventusu. To je prvi deo. Drugi deo je što su ugovori za prelazak fiktivno pisani na mnogo manje iznose kako bi bilo plaćeno što manje poreza. Posle par meseci bi "Gea" fiktivno bacila na tržište iste te igrače po desetostrukoj ceni od one iz ugovora i tako i njima podigla rejting.
Među saslušavanim igračima bio je i Alesandro Nesta. Na njega je 2002. godine oko bacio "Milan". Vlasnik kluba Silvio Berluskoni, tadašnji predsednik italijanske vlade, izjavio je 23. avgusta 2002. na TV: "Milan neće kupiti Nestu. Nemamo mi tih para. U fudbalu smo stigli do nivoa koji nema ničega zajedničkog sa ekonomijom i moralom". Samo nekoliko dana kasnije Nesta je potpisao ugovor o prelasku u Milan. Onda je zbog sukoba interesa Berluskoni morao da se odrekne vlasništva kluba prepisavši ga na svoju decu! Sada, kad više nije na vlasti, očekuje se da na prvoj narednoj skupštini kluba ponovo bude biran za predsednika Milana. Tikva je počela da puca i prve konkretne reakcije se vide na berzi, koja je naduvavala vrednosti klubova a sada ih obara. Akcije Juventusa su za samo četiri berzanska dana izgubile 40 odsto vrednosti. Porodica Anjeli, čiji je dragulj Juventus, hitno je smenila generalnog direktora Mođija i postavila prinudnog upravnika. Sramota je pala na ime porodice, kojoj se može verovati da nije bila upućena u zakulisne igre, jer je Juventus svoju sudbinu vezao samostalno za tržište. No kao posednik najvećeg dela akcija i ona je vukla profite od nečasne igre.
Svugde su ljudi zaluđeni fudbalom, ali možda samo još u Latinskoj Americi više nego u Italiji. Dva bivša predsednika italijanske republike, doživotni senatori, političari, industrijalci zgražaju se nad sadašnjim otkrićima, koja su tek početak. Aktuelni ministar spoljnih poslova Masimo D’Alema, nije loše definisao svoj stav: "Veliki sam navijač, ali sam sada tek saznao da sam i velika budala kao i milioni drugih navijača. Oteto nam je pravo na iskrenu sportsku strast. Iza naših leđa nameštani su rezultati, kupovane utakmice, kupovane sudije". Da komedija bude veća među italijanskim fudbalskim sudijama su 52 magistrata - sudija pravnika, koji su "iz hobija" sudili i fudbalske utakmice!
Da li je istina da se ništa nije znalo? Nije. Još pre pet godina je češki gastarbajter trener Zdenek Zeman, pokrenuo ono o čemu se sada priča sa čuđenjem. Morao je da pobegne iz Italije u Tursku u Galata Saraj. Pozvan je i on da svedoči pred istražnim sudijama i izašao zgranut obimom prljavština, ali ne i njihovim postojanjem. Bivši trener nacionalne reprezentacije Arigo Saki, dopunjuje: "Osećam se krivim i ja. Svi smo znali ali se u Italiji pokvarenost smatra darom. Dosadašnje ćutanje smrdi na omertu".
Nedavno je u Srbiji na svojoj "Turneji slave" boravio Pjero Graso, generalni istražni sudija za borbu protiv mafije, da bi govorio, dakako u slavljeničkom duhu, kako su posle 43 godine jurnjave konačno uhvatili ostarelog vođu seljačke mafije Bernarda Provencana u skloništu nedaleko od njegove kuće u Korleonu. Niti je Provencano onaj don Korleone iz Kopolinog "Kuma", niti je ruralna mafija veći problem nego čopor olinjalih vukova u Kalabriji. Mafija je danas tamo gde su velike pare, moderna, sofisticirana, ali još uvek sklona "familiji" i "omerti" (zakonu ćutanja).

Ostale vestiArhiva