Vašington – Profesor Bogdan Denić je „američki sociolog jugoslovenskog porekla“, kako o njemu navodi odrednica u „Vikipediji“. Rođen je 1929. u Sofiji, gde su mu roditelji, „srpskog porekla“, bili na diplomatskoj službi, da bi 1946. sa ocem, članom Kraljevske vlade u izgnanstvu, emigrirao u Ameriku. Profesor Denić, koji je u mladosti bio i metalski radnik, 12 godina je bio šef Katedre postdiplomskih studija sociologije na Gradskom univerzitetu Njujorka. Koosnivač je i danas počasni predsednik Demokratskih socijalista Amerike i njihov stalni predstavnik u Socijalističkoj internacionali. Svoje vreme poslednjih godina deli između Njujorka i Supetra na Braču, u Hrvatskoj, odakle vodi Tranziciju za demokratiju, nevladinu organizaciju koja filijale ima u Beogradu, Zagrebu, Splitu i Prištini. Profesor se rado odazvao molbi da za „Politiku“ iznese svoje viđenje prilika u današnjoj Americi.

Kako doživljavate pokret „Okupiraj Volstrit“ – šta mislite o uzrocima njegove pojave i dometima?

Od svog skromnog i nesvakidašnjeg početka, pokret „Okupiraj Volstrit“ je prevazišao sva očekivanja. Traje već duže, podjednako u Americi i u najvećem delu industrijalizovanog sveta, nego što su njegovi najveći entuzijasti nadali.

Od u osnovi generacijskog protesta, nalik studentskim demonstracijama u Parizu 1968, on se preobrazio u nešto mnogo artikulisanije i mnogo šire. Mnogi sindikati, koji dosad nisu baš podržavali studente i „hipi“ direktne akcije, pružaju jaku podršku „okupacijama“.

Ovo se delimično može objasniti širokim, tek začetim osećajem ogorčenja današnjim političkim prilikama, a iznad svega odsustvom političkih alternativa ili čak alternativnih vizija kako bi svet mogao i morao da bude organizovan. Demonstracije su zato izraz gneva zbog nepravdi sistema, čiji mudraci decenijama već govore da ne može da bude drugačiji.

Prvi put posle mnogo decenija u Americi se javno raspravlja o manama sistema kao takvog. Šta je po vašem mišljenju to iznudilo?

„Okupacije“ su zakasnela reakcija na globalnu pobedu neoliberalizma. Taj neoliberalizam se u politici, od vladajućih partija i opozicije, predstavlja kao jedina opcija. Njegova pobeda je u tolikoj meri totalna da čak i nominalno socijaldemokratske ili socijalističke partije prihvataju osnovne premise kapitalizma slobodnog tržišta.

Demokratska levica u industrijalizovanom svetu se povukla toliko daleko od svojih reformističkih programa da danas izgleda radikalno ili ekstremno da se čak i govori o Kejnzu i njegovom programu.

Budimo iskreni, nema više autentičnih reformističkih partija koje bi osporavale dominaciju kapitala i suprotstavile se ofanzivi svetskih razmera na skromne elemente socijalne države za koje se radnički pokret izborio tokom Hladnog rata. Sve je to na udaru, a radničke i socijaldemokratske partije samo se suprotstavljaju tempu i dometima smanjivanja socijalnih programa i zaštite. Gotovo svi prihvataju da će mladi danas imati neizvesniju budućnost od one koja je bila pred njihovim roditeljima. Njima i nama se govori da ta kresanja predstavljaju odgovornu politiku.

Neki autori smatraju da su rastuće nejednakosti u ovom društvu, enormna koncentracija bogatstva u rukama jedan odsto najbogatijih Amerikanaca, pre svega rezultat političkog „šrimovanja“ sistema koje se sprovodi još od Ronalda Regana. Da li se slažete s tom ocenom?

Sumorna politička i ekonomska scena u SAD i Zapadnoj Evropi samo se neznatno razlikuje od od one u delovima Latinske Amerike, Indije i Kine. Ali ono što je najgore, to je što niko ne nudi neku veliku viziju bolje i pravednije budućnosti, nema one nade koju su svojevremeno generacijama nudili socijaldemokratije i komunizam. Jedina reakcija je čista indignacija.

Ogorčenje izaziva činjenica da jedan odsto stanovnika postaje sve bogatiji, dok srednja klasa polako nestaje, a siromašni postaju sve siromašniji. Da stvari budu još gore, sadašnji bogataši i superbogataši nisu više oni industrijski kapitalisti koji stvaraju i bogatstvo i solidna i dobra radna mesta. To su finansijeri i bankari koji su sistematski doprineli deindustrijalizaciji SAD i Velike Britanije, a sada nastoje da taj model izvezu i u ostatak razvijenog sveta.

Banke koje su dokazano doprinele velikoj recesiji nagrađene su velikom pomoći države ovde u Americi. Logična akcija bi bila da su one preuzete jer su se očigledno pokazale neodgovornim. Ili je novac koji im je dat mogao da bude iskorišćen za masovno zapošljavanje u obnovi američke zastarele infrastrukture, izgradnjom sistema za masovni javni transport ili stvaranjem alternativnih izvora energije, kako bi smo prekinuli zavisnost od uvozne nafte.

Te pare su mogle da budu iskorišćene i da se milionima Amerikanaca omogući da zadrže svoje kuće i stanove i kupuju stvari koje bi održale zaposlenost. Ništa od toga nije učinjeno.

Kako ocenjujete učinak predsednika Obame? Njegov izbor je podstakao velika očekivanja, ali su mnogi danas razočarani?

Predsednik koji je izabran na talasu velike nade, pokazao se zabrinutijim za Volstrit i velike banke nego za svoju izbornu bazu. Obama čak ništa nije naučio ni iz uspeha sopstvene vlade u obnovi „Dženeral motorsa“, „Krajslera“ i „Forda“ – umesto toga on održava svoju „odgovornu“ politiku nesuprotstavljanja bogatima i bankama.

To nije čak ni oportunistička politika – takva politika bi brinula o sopstvenoj bazi, pomogla bi sindikatima i ohrabrila ih da ga podrže i 2012. Umesto toga, on ih je u velikoj meri antagonizovao i tu grešku učinio još većom zaplašivši druge važne grupe onih koji su prirodno bili za njega, kao što su penzioneri.

Konzervativci napadaju i same temelje socijalne sigurnosti i zdravstvene zaštite?

Očigledno je da republikanci u Kongresu neće prihvatiti nikakvo povećanje poreza. To znači da su na dnevnom redu samo kresanja, kresanja i kresanja budžeta. Ukupno dejstvo toga biće teže nego što bi inače bilo zato što su što republikanci i neke konzervativne demokrate već najavili da neće prihvatiti suštinska smanjenja veoma prenaduvanog budžeta Pentagona.

Zbog toga će na udaru biti programi socijalne sigurnosti i medicinske zaštite za starije stanovništvo. S obzirom na široku popularnost ovih programa, kao i na kolaps privatnih šema zdravstvenog osiguranja i penzijskih fondova, nameće se pitanje zašto republikanci insistiraju na tako destruktivnoj politici.

Zašto se desnica toliko okomila na Obamu?

Postoje dva odgovora, podjednako ružna. Prvi je rasizmom inspirisana mržnja prema crnom predsedniku kod konzervativnih političara i njihovih birača. Ta mržnja u nekim slučajevima dostiže neverovatne razmere. Primer je idiotska „rođenaška“ propaganda koja, uprkos svim dokumentima koji govore suprotno, tvrdi da Obama nije američki državljanin. I ne samo to. Mnogi su uvereni i da je on musliman (njegovo srednje ime je muslimansko, po ocu) i, naravno, da je prikriveni socijalista.

Kao počasni predsednik Demokratskih socijalista Amerike, ja čitaocima „Politike“ mogu da poručim da, nažalost, Obama nije socijalista.

Drugi razlog je za ovakvo ponašanje republikanaca je da oni žele opštu blokadu svih vladinih funkcija, osim, naravno, onih represivnih, u uverenju da će im to pomoći da 2012. poraze Obamu.

Kako vidite evoluciju američke unutrašnje politike u neposrednoj budućnosti?

Možemo se jedino nadati da američki birači nisu toliko iskvareni potrošačkom masovnom kulturom da bi glasali za republikance u Kongresu i za republikanskog predsednika. To više nije ona konzervativna partija iz vremena Ajzenhauera ili Niksona. Ova je opasnost za Sjedinjene Države, a, s obzirom na važnost Amerike u globalnoj ekonomiji, opasnost je i za svet.

Ostale vestiArhiva