Tanja Bošković, jedna od najznačajnijih srpskih glumica, koja je tokom karijere duge četiri decenije ostvarila na desetine uloga na daskama koje život znače i više od 60 značajnih rola na filmu i televiziji, odnedavno je u penziji. U božićnom intervjuu za Press Tanja otvoreno govori o veri i porodici i priznaje da se nije dovoljno trudila u karijeri.
- Pravo da vam kažem, nisam verovala da ću preživeti (smeh). Međutim, i to je prošlo. Skupa je ta sloboda koju imam, a sa druge strane je i lekovita. Ljubav kojom me zasipaju i oni koji me, čini mi se, uopšte ne poznaju, vida te rane koje su mi naneli nesavršeni ljudi. E sad, ponekad pomislite da sve to nema smisla i da to stradavanje nije samo moje, nego i mojih roditelja, i nane, i dede, i prijatelja. Ali, ne vredi, poziv je od boga i ako ne uradite to za šta ste pozvani na ovaj svet i za šta vam je dat dar, onda ste nemarni. A ja nikada nisam volela da budem ološ. Znate, borba vam predstoji u svakom slučaju. Prošla sam bolje nego što sam zaslužila... Jednostavno, nisam se dovoljno trudila. Očigledno je tako čim mi je ostalo još energije, čim je nisam potrošila. Čim me bog još drži na ovom svetu, znači da nisam ispunila sva njegova očekivanja. Moram, srazmerno moći i daru, još da se trudim. Zato i ostajem u glumi.

Odnedavno ste u penziji. Znači li to da prestaje i vaš glumački angažman?
- Penzionerka sam od pre nekoliko dana. Završila sam radni vek u dva pozorišta, koja su mi bila kao porodica. To, naravno, ima svoj značaj, podvučete crtu ispod jednog perioda života i kažete: „To je bilo to, a šta ćemo sad?" Na svoju sreću, ili nesreću, neću se mnogo odvojiti od glume. A mislila sam da će to biti zauvek i neopozivo.

Šta je promenilo odluku da zauvek prestanete da se bavite glumom?
- Okolnosti su takve da imam još neke stvari koje treba da uradim, a raduju me. Prosto, potrebna sam još jednoj grupi ljudi, a to mi je prilično neodoljivo. To da još nešto, iz ovih džepova punih dobrote, mogu da izlijem na tom mestu. Da bih onda bez okretanja mogla i dalje ove džepove da punim dobrotom, ali i da ih izlivam i na neko drugo mesto. Osim toga, prema talentu koji od boga dobijete, a ničim ga ne zaslužujete, imate obavezu. Ta obaveza prosto me učvršćuje u tome da se, za ono za šta me je Gospod na ovaj svet doveo i dar nesumnjivo dao, još nisam odužila. Sa tom svešću odlučila sam da se još malo potrudim. Moram da najavim da će 25. februara u „Madlenijanumu" biti premijera komada „Tajna Grete Garbo", u kome imam naslovnu ulogu.

Kakav je vaš stav o Zakonu o kinematografiji? Postoji predlog da se glumcima uvedu ugovori na određeno vreme umesto stalnog angažmana.
- To me, kao i politika, apsolutno ne zanima! Imam obavezu prema bogu od koga sam dar za glumu dobila i ništa što ima veze sa politikom me ne dotiče. Mogu da štitim slabijeg, da štitim dete koje dođe u pozorište ili koga zlostavljaju. Za to skačem i štitim do poslednje kapi krvi. Ali to je već pitanje morala i to je druga kategorija.

Vaš sin Đorđe je na političkim naukama, a ćerka Lana je glumica. Da li roditelj ima pravo da značajno utiče na izbor profesije svoje dece, ukoliko je ubeđen da greše?
- Nisam uticala ni na jedno ni na drugo, i to je sasvim u redu. Roditelji imaju pravo da vole. Do krajnjih svojih granica, do kraja sebe i preko sebe. Sva ostala prava nam daju deca, ako to hoće. Znate, deca imaju svoj život i kao što ste morali da ih pustite iz ruku da bi prohodali, iako znate da će možda pasti, a neće drukčije naučiti, tako je i u ovim drugim, ozbiljnijim stvarima koje dolaze kasnije. Prosto morate biti toliko odvažni u ljubavi da pustite da deca žive svoj život. Moj sin se već odvojio od nas. Mi decu ne odgajamo da bi sa nama živeli skladno, već da bi u svojim budućim porodicama umeli da vole. Ne nas, nego svoje buduće muževe, žene, decu, unuke, praunuke...

Koje mesto zauzima pravoslavlje u vašem životu?
- Verujem u boga, postim, idem u crkvu. Put je jedan - put ljubavi i put istine. Kao slab čovek, moram da se oslonim na hram božji, na celost tela Hristovog, i duha, i milosti božje, velike. Prošla sam sve faze koje sam kao mlad čovek mogla da prođem. Zato znam koliko sam sitna i koliko me nema bez vere. Radim onako kako bog zapoveda, onako kako najbolje umem. I kad ne umem, opet se dam naučiti.

Kako se proslavlja Božić u vašoj kući?
- Idem na bdenje u crkvu Svetog Save. Volim da idem i u manastire za velike praznike. Kao svaka domaćica o svojoj čeljadi brinem, volim da se okupimo tog dana. Bogu hvala, još uvek imam žive roditelje i dosta nas je, jer imam i sestru, i zeta, i sestričinu. Mnogo naših je rasuto po svetu, ali za Božić mislimo jedni na druge. I bogu se molimo jedni za druge i za one koji nisu sa nama. Čitam ovih dana neke misli najplemenitijih i najsvetijih ljudi, a vladika Nikolaj kaže: „Hristos se u večnosti rodio od oca bez majke, a u vremenu se rodio od majke a bez oca."

Ostale vestiArhiva