Jelena Karleuša još jednom je uzburkala javnost. Na godišnjicu Đinđićevog ubistva ona je prvo na svom Tviter profilu napisala: “Pre 9 godina ubijen je Đinđić. Pozadina ubistva je jasna – narod koji nije voleo da mu neko kaže istinu u lice. Krivim čitavu Srbiju.”
A zatim na svojoj Fejsbuk stranici objavila otvoreno pismo povodom devet godina od atentata na Zorana Đinđića. U pismu je opisala njeno druženje s pokojnim premijerom, ali nije ostala dužna ni Đinđićevim ubicama, Ceci Ražnatović, Legiji, medijima…
Telegraf.rs objavljuje integralnu verziju ovog pisma:
“Zorana Đinđića sam upoznala malo pre nego što je postao gradonačelnik Beograda. Vraćala sam se iz Minhena, mrtva umorna i nesrećna. Sve što sam zaradila, spucala sam na gomilu cipela i biznis kartu do Beograda. U torbi nisam imala više ni cvonjak. Dete kreten. Kao i uvek, avion je bio pun pevača koji nisu hteli da mi kažu – ZDRAVO! Doduše, i tad sam, kao i sad, delovala kao da ću odgristi glavu svakom ko mi priđe. Ko se usudi. Prkosno sam gledala kako provejavaju pored mene, same u tom “biznisu”… to mi je tad značilo… valjda da im nekako “vratim” za sve… šta god to bilo. Nikad me nisu voleli. Ti neki pevači talibanskih imena, i talibanskog stajlinga. I taman kad se začulo: “BOARDING COMPLETED”, u avion je ušao Zoran Đinđić. U savršenom odelu, savršeno zgodan i savršenog osmeha. On je bio 1A, a ja 1B. Samo mi. Naravno, od političara uvek očekujete da budu nadobudni, nakurčeni, da gledaju s’ visine. Kad ono…
Ah, da… Moram da dodam da nikad gore nisam izgledala, ne znam šta mi bi da se obučem kao kombinacija bugarske pevaljke i beloruske novopečene (davno to beše, ’96. ’97… ne sećam se…)
I umesto da me pogleda sa kurtoaznim prezirom, jer sam ja u tom momentu bila PINKZAMGRANDFOLK bofl (beogradsko dete zalutalo na putu), čovek mi je pružio ruku, poželeo dobar dan i rekao: “Drago mi je što sam vas konačno upoznao. “MENE?! Mislim se ja u sebi…WTF?! Prvo što mi je tad palo na pamet da ga pitam bilo je “lukavo”: A ŠTA STE VI U HOROSKOPU?
Morate me razumeti, tek punoletna, napaljena klinka, mrtva umorna od pevanja negde nekom… Bolje i to nego da sam pitala KOLIKO IMA SATI? Hahaha… to sam pitala u opuštenom ćaskanju posle:-))
Naravno, odmah sam shvatila koliko sam NEEEEdorasla sagovorniku… ali sam pametno izvadila žvaku iz usta. Da ne žvaćem. Ali on se nije dao zbuniti. JA SAM LAV, A VI? I JAAAAAA! IZVINITE KOLIKO IMA SATI?:-))))
Bilo je 9.15.
E, a onda sam izvadila tu žvaku, i počela da pričam sa tim čovekom. Pitala sam gluposti, pravila se pametna… na sve je odgovarao sa puno razumevanja, strpljenja… Sećam se da je iz nekog razloga bio ogorčen na Vuka Draškovića. Rekao je i da, kad on postane gradonačelnik… promeniće to i to i to… Naravno, ja se ne sećam šta je sve pričao… znam da sam ga zagledala… bilo mu je neprijatno da jede ono što su nam doneli, pa nije ni jeo… ja sam jela.:-)
Sve ga je interesovalo, i gde sam bila, i koji mi je album po redu. Izvadih CD iz tašne. Evo, ovo mi je drugi album… Gledao je sliku na cover-u… i rekao da sam prelepo ispala na slici. DA LI SAM OVO DOBIO? – reče uz blag osmeh.
– A, NE… uzeh mu CD iz ruke… TO MI JE POSLEDNJI.
Svaki put kad pomislim na taj moj “gest” dođe mi da se ROOOKNEEEM!!! Zašto Jelena, zaaaštooooo?????
– ONDA MORATE (persirao mi je sve vreme) DA MI POŠALJETE JEDAN PRIMERAK… TERAZIJE BR. 1, reče…
HOĆU. NARAVNO.
Sleteli smo. Na štiklicama sam tambrljala kroz aerodrom, a on je zamišljeno išao za mnom… Kad je stigao moj koferčić na traci, pitao je da li je to moj kofer i uzeo ga. Meni je Zoran Đinđić poneo kofer ka izlazu.
– JA MOORAAAM DA VAS UPOZNAM SA MAMOM! ONA ME ČEKA. ZNATE, ONA JE NOVINAR RTS-a… A TATA MI JE POLICIJSKI FUNKCIONER – pohvalih se (klinci, čisto da znate, ono što tad nisam znala je da je on bio urnisan od strane državne televizije, a ništa bolje nije stajao ni sa policijom).
– OBAVEZNO! JEDVA ČEKAM DA UPOZNAM MAMU!
Divna me je čekala ispred… opušteno cupkajući… A onda sam dovela Zorana Đinđića.
– MAMA, MAMA, MORAM DA TE UPOZNAM SA NEKIM!
Ukočila se, i zapanjeno pružila ruku.
- ČAST MI JE GOSPOĐO, IMATE DIVNU ĆERKU! – reče Zoran.
Fotoreporteri su ga saleteli, i on je krenuo dalje. Preko ramena mi je dobacio: – OČEKUJEM TAJ CD!
- DA LI SI TI NORMALNA – siktala je Divna u kolima, – HOĆEŠ DA DOBIJEM OTKAZ ZBOG NJEGA? TI, SINE, SAMO PRAVIŠ SVIMA NAMA PROBLEME. NADAM SE DA ME NIKO NIJE SLIKAO.
Zoranu nikad nisam poslala cd. Da, ja sam kreten. Mada, teši me pomisao da me se nije više ni setio. Postao je gradonačelnik. A onda premijer. I onda IIIDEEMOOOOO…
U novinama sam svakodnevno čitala najstrašnije bljuvotine o njemu. Svaki dan, svaki dan. Takva strašna antikampanja, ludilo. Sećam se nekog IDENTITETA, časopisa na čijoj smo naslovnoj stalno bili on i ja. Ne znam za koga je grđe pisalo. Gde god sam se okrenula, ljudi su pokazivali otvorenu mržnju prema njemu. Kad bih pitala ZAŠTO, citirali su naslove iz novina. Citirali su tu naučnu fantastiku. ANTIKAMPANJA JE USPELA. Big time uspela. Srbija je bila uzgajana, i pripremana, svakodnevno hranjena govnima… Cilj je hramao sa gipsom na nozi.
Gledala sam ga, sećam se, na TV-u, kako priča o problemu našeg mentaliteta… I ništa nisam čula. Inficirao me je virus mržnje prema njemu. Marketing je čudo. Kad su pokušali da ga ubiju, svi su graknuli da je sve iscenirao – ĐUBRE JEDNO!
- SVE JE TO ON REŽIRAO, DA BI SE U OČIMA JAVNOSTI POKAZAO KAO ŽRTVA – brujali su svi mediji, siktao je razgoropađen i ostrašćen narod.
NAROD VOLI DA JEDE GOVNA KAD NEMA LEBAC!
- ALI NEĆE ON NAS TAKO LAKO PREVARITI, NISMO MI SISALI VESLA – bilo je ono što je stado blejalo, u taktu IDENTITETA, RTS-a, i gomile drugih novina… SVIH NOVINA! A onda, pre tačno 9 godina… Nasmejanog čoveka, koji mi je uputio najlepši osmeh i poneo kofer, ubio je hitac iz snajpera. Njegove štake pale su pored njega. Metak u srce. Prvi, drugi i treći prsten obezbeđenja je nekako baš tad – ZATAJIO. Ali to svi znamo… REMEMBER? MUK.
Sećam se da mi je besomučno zvonio mobilni na bakinoj sahrani. Tog 12. marta sam sahranjivala baku, i kad mi je otac, koga sam uzaludno čekala, dreknuo u slušalicu da je Đinđić ubijen, bakin kovčeg su spuštali u raku.
– SINE, UBILI SU PREMIJERA! ODMAH SE SPAKUJ I IDI KUĆI! (Posle mi je objasnio zašto baš ja da idem kući… a dobila sam i obezbeđenje)
Da ne zaboravim, dva dana pre bakine (mamine mame) sahrane, na dan kad je umrla, moj tata je došao u vidno lošem stanju. Nikad ga nisam videla da tako plače. Pogodila ga je taština smrt. A onda se pribrao i totalno nepovezano rekao: – U zemlji će se desiti velike promene. Biće sranja. Pohapsićemo ona govna (pokazujući glavom ka Zemunu, a i naša porodična kuća je baš tu). Jebaćemo im nanu naninu. Ukapirala sam ga na pravi nacin. Čisto da znate, moj otac je svakodnevno dobijao pretnje smrću od Spasojevića, koji je čak, bez problema, davao intervjue protiv mog oca. Valjda mu se zamerio što ga je uhapsio i stavio mu lisice u Parizu, nakon otmice Miškovića. Mog oca država nije pokušala da zaštiti. Urednici su to sumanuto baljezganje ubice i narko dilera stavljali na naslovne strane. Narod je svakodnevno čitao o srpskim herojima Spasojeviću, Legiji&Co., izdajniku Đinđiću, korumpiranom policajcu Karleuši, kurvi Karleuši (ovo se na mene odnosilo)…
A onda: UBIJEN PREMIJER!
Narod koji je do tog momenta mrzeo čoveka koji se izražavao u metaforama – počinje da se trese. OČAJ! NEVERICA!
IZGUBILI SMO NAJBOLJEG, SRBIJA JE OSTALA BEZ BUDUĆNOSTI, GOTOVO! – uzvikivao je očajni narod. Probuđen narod. Narod koji je shvatio kakvog velikana je izgubio!
E, KURAC!
Istih onih 100.000 ljudi koje je tužno šetalo na Đinđićevom sprovodu, đipalo je malo zatim na Ušću uz taktove muzike kume ubice premijera. (koncert Cece Ražnatović – prim ur.)
- NIKADA SE NEĆU ODREĆI KUMA – rekla je kuma.
I ne treba. Ovaj narod ima svoje heroje, svoje “majke”, svoje uzore koje zaslužuje. Ovaj narod je dobio ono što je zaslužio. Ovaj narod živi onako kako je zaslužio. Ovaj narod između Basare i Palme, zauvek glasa za Palmu. I treba. I neka. Bravo narode. Srbija nikad nije bila spremna za Đinđića. I nije ga zaslužila.
O razumevanju? O tome i da ne govorim. Jer 99% Srba nije ni kapiralo šta je čovek govorio. Ali zato kapiraju LAŽI, PRAZNU DEMAGOGIJU, TRULI ŠOVINIZAM, LOPOVLUK… To nekako svi kapiraju. Kako? Pojma nemam. ALI, VOLUUUU TOOO KI LEBAC!
Pišem ovo, povremeno bacajući pogled na mobilni… Mama mi, valjda me toliko zna, šalje instrukcije o životu…
NEMOJ SLUČAJNO DA PIŠEŠ NEŠTO DANAS! NE POMINJI UBICE, NE POMINJI POLITIČARE, ONU KURVU, VIDIŠ KAKO MUDRO ĆUTI… BUDI I TI KONAČNO JEDNOM PAMETNA! GLEDAJ JECO SVOJA POSLA. SINE, VIDIŠ DA GOVANA IMA MNOGO… PA PREMIJERA SU BEZ PROBLEMA UBILI, TI SI SMEŠNA… IMAŠ SINE DVOJE DECE, ĆUTI I RADI SVOJ POSAO!!!
Neću mama više. Obećavam. Samo još ovaj put. U sećanje na velikog čoveka koji mi je poneo kofer i čvrsto stegnuo ruku…
I neka Zoranova majka zna – NIJE UZALUD MAJKO!
Ima mnogo onih koji misle kao ja… I koji nikad neće zaboraviti Zorana, ma koliko NEPOPULARNO bilo govoriti istinu u SRBIJI.”

Ostale vestiArhiva