Predsednik Partizana mt:s Predrag Danilović i sportski direktor Dragan Todorić dočekivali su zvanice na ulazu u Jugoslovensko dramsko pozorište, dok ih je na sledećim vratima pozdravljao Željko Obradović.
To što je Obradović i formalno bio jedan od domaćina "crno-bele večeri", upriličene povodom najlepšeg jubileja u istoriji KK Partizan, jasno govori o neraskidivoj vezi kluba i čoveka koji je sedam godina nosio crno-beli dres, a zatim direktno "iz patika" uskočio u odelo i pod tutorstvom legendarnog Aleksandra Nikolića odveo mladi tim iz Humske 1, preko španske Fuenlabrade, do evropskog trona u Istanbulu - 16. aprila 1992!
Bila je to odskočna daska za Đorđevića, Danilovića i ostale igrače, ali i za samog Obradovića, koji je danas najuspešniji evropski trener svih vremena, sa osam titula klupskog kontinentalnog šampiona!

Da li je to očekivao...
"Ne, naravno, suludo bi bilo tako nešto očekivati!", rekao je popularni Žoc.
Kako je Partizan osvojio tu titulu, odigravši samo jednu utakmicu na svom parketu (prvi meč četvrtfinala protiv Knora iz Bolonje), opterećen ratnim sukobima u zemlji, sa velikim brojem debitanata u Kupu šampiona - ostaće tajna za sva vremena.
"Iz utakmice u utakmicu smo sticali samopouzdanje, igrajući protiv najboljih timova Evrope. Ekipa je rasla... Kada smo otišli na Fajnal for i shvatili da igramo protiv Filipsa, kojeg smo dva puta pobedili u grupi, ili protiv Huventuda, kojeg smo dobili u Fuenlabradi i izgubili u Badaloni, bilo nam je jasno da imamo šansu. Verovali smo, uspeli i to je to".
Eh, kad bi bilo tako jednostavno... I naravno da nije bilo!
Bilo je tu mnogo, mnogo više. I spleta okolnosti i sreće, ali pre svega mnogo "krvavog" rada. Obradović je na svečanosti u JDP-u iskoristio priliku da podseti na trojicu aktera tog uspeha, koji već odavno nisu među živima.
"Prvi je Radojica Nikčević, predsednik kluba, koji mi je dao odrešene ruke, da radim na način na koji sam želeo. Drugi je Dragiša Šarić, najiskusniji pojedinac tog tima, koji je bio važan jer i kada nije igrao, upućivao je mlade igrače kako bi trebalo da se ponašaju i rade. Treći je, naravno, profesor Aleksandar Nikolić, kome sam uvek bio neizmerno zahvalan za sve što je uradio za mene i Partizan".
"Igračima sam rekao - 'imate pravo da se naljutite na mene, imate pravo meni da odgovorite, ali ako bilo ko od vas odgovori Profesoru, ili napravi nepristojan gest prema njemu, imaće veliki problem. Naravno da su svi bili pametni momci i da su shvatili od kakve će nam on biti pomoći".
Devet meseci rada i zajedničkog života "stalo" je u trojku Aleksandra Đorđevića, tri sekunde pre kraja finala sa Huventudom.
"Ta trojka je nešto što je on kao igrač i kao čovek zaslužio. Sve ostalo su zaslužili svi ostali igrači, jer su te sezone mnogo uložili da bi uopšte došli do finala".
Što se tiče čoveka koji je kasnije postao "Sale Nacionale", ali u ponedeljak nije svojim prisustvom uveličao proslavu, Željko je rekao da se čuo sa njim i da žali što Đorđević nije u prilici da reprizira svoj pogodak karijere.
"Dao je trojku Huventudu. Dao je trojku protiv Hrvatske na EP u Barseloni, pa je dao na proslavi iste ove titule pre 10 godina. Ljudi su to tražili od njega, on je uzeo loptu i pogodio. Da je sada ovde i da ovde (u Pozorištu) ima neki koš - siguran sam da bi isto to uradio... Tako mu je suđeno, veliki aplauz za njega!"
Obradović se zahvalio ljudima iz Fuenlabrade, predgrađa Madrida, u kojem su crno-beli odigrali sedam mečeva kao domaćini i uživali fantastičnu podršku lokalnog stanovništva.
Morao je da posebnu pažnju posveti velikom Draganu Kićanoviću, kojeg je uz Dražena Dalipagića svrstao u red prvih istinskih asova koji su obukli crno-beli dres i koji su počeli da prave Partizan ovim što je danas.
"Postoje legendarne priče o tome kako su mnogi od nas dolazili u Partizan. Ko je koga doveo, ko je na šta uticao... Verujem da se i dan danas ne zna ko je zaslužniji što su došli Kića i Praja - da li je to Miketa (Miodrag Đurić) ili Siske (Đorđe Čolović). Ja znam i zbog koga sam došao i ko me je doveo. To su bili Moka Slavnić, tada trener prvog tima i Dragan Kićanović".

Sedam godina kasnije...
"Te 1991. godine u leto, Kićanović je postao čovek kojem ću večno biti zahvalan na šansi da postanem trener Partizana. Nadam se da sam se klubu makar malo odužio... Kićo, sve ovo za tebe nije dovoljno, ali ti hvala od srca".
Govoreći o filmu "Ima jedan tim" reditelja Gordana Matića, koji je u ponedeljak premijerno prikazan, Obradović je rekao da je njegov značaj u tome što će "novim generacijama igrača, trenera i rukovodilaca, pomoći da shvate šta znači biti član Partizana i nositi crno-beli dres".
Dokumentarac će u vidu serije od šest jednočasovnih epizoda biti prikazan na jesen.
Taj film i serija trajno će sačuvati od zaborava, ne samo trijumf iz Istanbula, već i druge brojne uspehe crno-belih košarkaša.
Da li će se Istanbul ponoviti? U Barseloni 1998. nije i u Parizu 2010. nije. Ipak...
"Ja sam siguran da će se to u budućnosti opet dogoditi. To je san koji želimo budućim generacijama... Ali, mnogo je važnije da Partizan ostane ovo što jeste, akademija koja izbacuje velike igrače. Kada se saberu trofeji njegovih igrača i trenera, dolazimo do cifre kojom ne može da se pohvali nijedan klub", podvukao je Obradović i poželeo aktuelnom sastavu puno sreće na Fajnal foru ABA lige u Tel Avivu, kao i u završnici domaćeg prvenstva.
"Samo napred majstori!"
Upitan da li razmišlja o povratku u Partizan, jednog dana, dao je kratak i jasan odgovor.
"Ja sam uvek u Partizanu".

Ostale vestiArhiva