Beograd je od 1. do 10. septembra domaćin 27. evropskog prvenstva u vaterpolu. Od naše reprezentacije, trenutno svetskog šampiona, dvostrukog uzastopnog evropskog prvaka i pobednika Svetske lige, olimpijskog vicešampiona i osvajača Svetskog kupa, s pravom se očekuje najviše – zlato.

Danas je njen rođendan. Prvu utakmicu je odigrala 28. avgusta 1927. na Prvom slovenskom prvenstvu u Beogradu. U zimovniku na Savi, preko puta tada omiljenog kupališta „Šest topola”, pobedila je Poljsku s 8:0 (5:0).

Naša prestonica je u to vreme imala tri kluba (Bob, Brđanin i Beograd), koji su učestvovali na državnom prvenstvu 6. i 7. avgusta na Sušaku kod Rijeke (tada pripadala Italiji). Međutim, nije imala nijednog igrača u reprezentaciji, koju su sačinjivali igrači prvaka dubrovačkog Juga i finaliste splitskog Jadrana: Dinko Fabris (Jug) – Mirko Čulić (Jadran), Marko Dabrović (Jug) – Ante Roje (Jadran) – Mirko Brajda (Jug), Ivica Dabrović (Jug) i Mirko Mirković (Jadran).

Događaj je privukao veliku pažnju, pa je „Politika” čak i objavila sliku sa te utakmice. Prvi gol za našu reprezentaciju je postigao M. Dabrović, drugi i četvrti Brajda, treći i peti M. Mirković, a u drugom poluvremenu (tek mnogo kasnije se prešlo na četvrtine) sva tri gola je dao Roje.

Istog dana, po podne, naša reprezentacija je igrala protiv Čehoslovačke sa samo jednom promenom u timu. Umesto prvog strelca M. Dabrovića igrao je N. Popović iz Somborskog sportskog udruženja (SSU), pobednika prvog prvenstva države 1921. Rezultat je bio 2:2 (1:1).

Iz Beograda su sve tri reprezentacije otišle u Bolonju, na Drugo evropsko prvenstvo (31. avgust – 4. septembar 1927). Naša reprezentacija je odigrala dve utakmice i obe izgubila: 31. avgusta od Belgije sa 7:1 (tim isti kao protiv Čehoslovaka, strelac Popović), a 4. septembra od Austrije s 2:0 (umesto Mirkovića igrao Kuljiš).

„Naši su bili najmlađi kao pojedinci i kao ekipa. Belgijanci su pak najstarija ekipa vater-pola. Dali smo istina počasni gol ali smo mogli ipak bolje da prođemo. Za ovoliki poraz najviše je kriv golman Fabris, koji je, u velikoj tremi, puštao lopte koje bi i svaki laik branio. Najbolji su bili I. Dabrović i Ante Roje. Oni su jedini ostali prisebni. Austrija je od plasiranih naroda u Bolonji najslabija. Mi smo mišljenja da je naša ekipa trebala da tuče austrijsku sa najmanje jednim golom diferencije. Ali rutina ipak znači mnogo, što se dokazalo u Bolonji gde smo mi izgubili sa 2:0”, objasnio je nepotpisani očevidac, verovatno Lukić ili Popović iz vođstva puta, u beogradskom „Sportisti”, zvaničnom listu, između ostalih, i Jugoslovenskog plivačkog saveza.

Kakav je odnos snaga tada bio u vaterpolu može da se vidi iz komentara u tim istim novinama od 22. septembra 1927:

„Naši reprezentanti u Bolonji bili su ne malo iznenađeni, gledajući razne utakmice u vater-polu, koliko odličnim igranjem pojedinih ekipa toliko isto i izvesnim novinama za koje se kod nas nije ni znalo. Naime, sudije za vater-polo Nemac Nusbaum, Belgijanac Delas, Francuz Belk, Englez Hogson, Mađar Boleznaj i drugi, koji su bez sumnje najbolji u Evropi, nisu se ni osvrtali na faule koji su po našim starim pravilima najkrupniji. Tako, držati loptu u ruci ili ruku na lopti tako dugo dok protivnik ne napadne, zatim isključiti iz igre toliko igrača da u igralištu od obe ekipe ukupno ostane samo četiri čoveka, posle, kad se bije četverac, ako se lopta odbije od prečke, isti je igrač može ponovo ubaciti u gol; najzad u kaznenom prostoru svaki faul ne mora da bude četverac i t. d... to bi se kod nas sve okvalifikovalo kao velika greška i kazna bi se morala odrediti; dok gore pomenute sudije nisu na to ni obraćali pažnju. Mora se priznati da su naša pravila pre svega rđavo prevedena sa nemačkog, zatim da su sasvim zastarela. Krajnje je vreme da se već jednom izmene i mi na to skrećemo pažnju Upravnom Odboru i godišnjoj Skupštini J. P. S-a.

Definitivan plasman u vater-polu na Prvenstvu Evrope u Bolonji je ovaj: Mađarska, Francuska, Belgija, Švedska, Nemačka, Austrija. Po lepoti igre, uigranosti tima i sportskog držanja trebala bi Francuska i Belgija da dođu ispred Mađarske, koja po našem mišljenju nije zaslužila da nosi naziv „Šampiona Evrope”.

Mađari više igraju na čoveka nego na loptu. Njima je glavni cilj da svog protivnika onesposobe za igru i za to se služe svim dozvoljenim i ponajviše nedozvoljenim sredstvima. Ceo im je tim bio specijalno istreniran za takvu igru. To su sve ljudi kasapskog izgleda, koji kad pođu na utakmicu idu kao na klanicu. Računaju na sve. Tako su u Bolonji, da bi zadobili za sebe Talijansku publiku uzviknuli pre nego što su ušli u vodu da igraju finalnu utakmicu protiv Francuza, gromoglasno: „Eviva l`Italija!”, a uobičajeni pozdrav iz vode bio im je: „Eja, Eja, Ala-la!” Ovo im je donelo priličan broj fašističkih navijača, koji su zajedno sa ostalim mađarskim kibicerima celo vreme dosađivali ostaloj publici divljačkim uzvicima „Tempo Mađarog!” Od igrača im je jedino golman odličan. Ostali su, kao što smo već naglasili, sve ostalo sem sportisti. Oni su neverovatno izvežbani da fauliraju ispod vode, tako da ih sudija ne primeti. Kada je za vreme odmora Francuz Padu izišao iz vode, bio je prosto tetoviran od udaraca mađarskih noktiju. I još su mađarski navijači imali obraza da za vreme igre viču „Pfuj, Padu!” Naši su ih plivači dostojno ućutkali veoma korektnim navijanjem za Francuze.

Po brutalnom rezultatu ovoga Prvenstva, Francuzi dolaze na drugo mesto. Međutim, po kombinatornoj i inteligentnoj igri punoj finesa, po uigranosti i izvežbanosti tima i pojedinaca, po sportskom ponašanju, a naročito po svome fenomenalnome centar-halfu Anri Padu-u, oni su apsolutno na prvom mestu i to mnogo daleko od Mađara. Francuska se igra odlikuje neverovatno tačnim dodavanjem lopte i isto toliko neverovatnim iskorišćavanjem situacije. Svi su igrali besprekorno istrenirani i nemoguće je uočiti kod njih i najmanju grešku. Ipak je daleko ispred svih centar half Anri Padu koji je pravi fenomen u vater-polu. On je duša francuskog tima, koji se ceo sastoji iz ekipe jednog kluba iz Turkoana: „Neptunova Deca”. Oni su zaista Neptunova Deca, jer izvode takve finese u vodi, da ih je prosto milina gledati. Oni su jednom rečju virtuozi u vater-polu.

Treći po redu su Belgijanci. To je jedna od najsolidnijih, najstarijih i najrutiniranijih ekipa u Evropi. Ne treba zaboraviti da njihov tim igra već osam godina besprekidno kao reprezentacija Belgije, i da su oni u stvari učitelji Francuza, danas najboljih igrača na svetu. Njihova se igra razlikuje od francuske što pre svega ima nečeg surovijeg, šti ima manje finesa i što se ni jedan igrač ne izdvaja kao zvezda. Inače je po našem mišljenju njihov sistem najracionalniji. Tako su oni Francuzima i Mađarima (dakle dvema diametralno suprotnim sistemima) podlegli sa najmanjom gol diferencijom: prvima sa 3:2, a drugima sa 4:3. Naša je ekipa imala tu nesreću da prvo zaigra sa njima; i onda nije čudo što smo izvukli fatalnu sedmicu, ali smo ipak i mi njima zatresli mrežu što treba da nam laska.

Četvrti su Šveđani, to jest Arne Borg. Jer, ceo švedski sistem se svodi na brzinu ovog div-plivača. Ceo tim, koji je inače dosta solidan, igra za njega, a on, dosta inteligentno, gleda da se otkrije, da primi loptu i da tada neodoljivo dopliva do pred sam protivnički gol, koga golman onda sa teškom mukom može da odbrani. Šveđane su tukli lepo Francuzi sa 4:1. Tada je Borg imao protiv sebe Padua, jedinog čoveka koji je mogao svojom veštinom da parališe njegovu brzinu. Naravno da je onda ceo švedski tim izgubio sto na sto od svoje vrednosti.

O Nemcima nema šta mnogo da se govori. To je jedna solidna ekipa, marljivo istrenirana, ali bez glave. Ipak su od nas mnogo bolji, pošto su Čehe katastrofalno lupali sa 8:0.

O ostalim ekipa ne vredi ni govoriti. To su sve manje više početničke ekipe od kojih Englezi, Česi i Jugosloveni najviše obećavaju. Najgori su pak utisak ostavili Holandezi, Italijani i Španci.”

Sada će prvi put naš vaterpolo da predstavlja isključivo Srbija. Pobedom u Svetskoj ligi u Atini pokazala je da će nastaviti da obogaćuje riznicu trofeja.

Ostale vestiArhiva