Teniserima je lakše bez tenisa nego novinarima bez radnog zadatka. Tenisera i teniserki je par stotina, novinara oko 1500. Teniseri bar imaju svoju ložu gde igraju TV igrice, sklapaju prijateljstva, čitaju knjige i naravno odmeravaju protivnike. Poneki liče na špijuna iz crtanih filmova – drže novine, a očima šaraju okolo, dok pogled ne naleti na nešto.

Marat Safin je prošle nedelje imao automobilski udes pa nije čudo da leži na fotelji. Samo leži i odmara se, niko ga ne dira. Nekad je bio veća zvezda, prvi reket sveta, i pobednik ovog turnira. Sad je 104. na svetu, daleko iza našeg Novaka Đokovica ili Borisa Pašanskog. Novak je baš ovih dana pominjao nove klince koji dolaze na scenu, nabraja sebe i Francuza Monfisa i pominje kako sigurno mogu da ugroze Federera, Nadala i ostale vrhunske igrače. Safina ne pominje.

Svi naši su sad na broju. Dok je kiša padala, Đokovic je igrao mini golf (pobeda, 20:19), Zimonjić je u međuprostoru između prvog i drugog sprata sa nekim pričao, Jelena se družila sa drugaricama. Ane i Borisa nigde nije bilo. Ana je poznata po miru i tišini koju zahteva pred početak meča, možda se već negde u tu svrhu sakrila.

Šetnja nazad iz teniserske ka novinarskoj loži ide u krug ispod Arthur Ashe stadiona. Svakih nekoliko koraka osvane neka uramljena fotografija US Open šampiona. Kad naiđu '91 i '92, eto mlade Monike Seleš. Par godina kasnije, i ona i svi mi promenili smo svoje zastave i himne i okrenuli se nekim drugim ciljevima. Dugačak je hodnik, a i ide u krug. Možda će opet sve doći na svoje mesto pa ćemo imati nekog Grand Slam sampiona. Ima puno slobodnih mesta za nove fotografije, a mi smo fotogeničan narod...

Ostale vestiArhiva