Vredi li podrobnije analizirati igru naše reprezentacije u prvom meču kvalifikacija za Evropsko prvenstvo u Švajcarskoj i Austriji 2008. g, protiv selekcije Azerbejdžana preksinoć, pred sablasno praznim tribinama stadiona Crvene zvezde?

Možda najveća pouka koja bi trebalo da se izvuče iz ovog meča bi bila namenjena našim tzv. vernim navijačima, onim najratobronijim, koji su, u nepromišljenoj želji da „pomognu” u utakmici protiv Bosne i Hercegovine učinili medveđu uslugu Srbiji. „Odigrali su odlično”, rekli bismo, ali protiv Srbije...

Zbog toga su posmatrali utakmicu preko tv ekrana, a naši reprezentativci, možemo slobodno reći, ponajviše zbog praznih tribina, nisu uspeli da pruže igru koju smo očekivali. Zaista, samo oni koji su bili preksinoć na našem najvećem stadionu mogu da pričaju o atmosferi koja je bila sve, samo ne sportska, fudbalska, takmičarska ponajmanje, prava avetinjska...

Da li su Poljaci slabi

Ali, ostavimo sada utakmicu protiv Azerbejdžana po strani, ona već pripada prošlosti. Najvažnije je da smo, posle dugih minuta strahovanja, golom Nikole Žigića osvojili tri izuetno važna boda.

Međutim, već koliko sutra očekuje nas novo, još veće iskušenje. Idemo u Varšavu, Poljacima, koji su, suvoparni novinski izveštaji kažu, poraženi od reprezentacije Finske sa 3:1 i to na svom terenu. Da li su Poljaci toliko slabi, ili Finci jaki?

Ni jedno ni drugo. Naime, oni koji su bili u prilici da posmatraju taj meč videli su neverovatno loše suđenje francuske sudijske trojke na čelu sa arbitrom Duamelom, zahvaljujući čijim odlukama su Finci došli do trijumfa. Dva gola Poljaci su primili iz čistih ofsajd pozicija, a treći iz penala, posle kojeg je isključen i njihov bek Glovacki, mada je bio fauliran od strane finskog napadača ispred šesnaesterca, posle čega je u padu, oborio Finca.

No, komentare ovog meča treba ostaviti Poljacima, a nama je prevashodni cilj da ukažemo neupućenima da nas u Varšavi u sredu 6. septembra neće čekati neka nejaka, deprimirana Poljska, već ogorčen protivnik, željan rehabilitacije i da ćemo imati izuzetno težak zadatak u ostvarenju Klementeovog obećanja da iz prve dve utakmice osvojimo šest bodova...

Varšava je dakle, u ovom trenutku najteži ispit na kome će se naći Kelementeovi izabranici. Između ostalog i zbog prethodna dva poraza koje smo doživeli u utakmicama protiv Poljaka, ali i zbog činjenice da se, posle bledog izdanja sa Azerbejdžancima, naš selektor mora zamisliti da li je pronašao baš najbolji sastav koji je u stanju da realizuje sve njegove zamisli. Videlo se u prvom delu da naš srednji red ne funkcioniše na zadovoljavajući način, jer, onaj koji je trebalo da bude glavni naš čovek na sredini, Dejan Stanković, prepustio je tu ulogu Igoru Duljaju, koji očigledno za to nije spreman, niti bi to trebalo da radi. Duljaj je verovatno naš najpouzdaniji čovek u odbrani, ispunjava sve zadatke, ali nije kreator. To očigledno nije ni Stanković, koji se mnogo kreće, ali malo doprinosi. Jedan do dva centaršuta, isuviše je malo za igrača takvog renomea tokom 90 minuta u nacionalnom dresu, i sa kapitenskom trakom oko ruke...

Pokušaj sa Ergićem već je bio uspešniji, jer se mladi „švajcarac” mnogo bolje kretao i više sarađivao na svim delovima terena od Interovog asa.

Varšava prvi pravi ispit

Ako prihvatimo da je selektor uglavnom, rešio dileme što se tiče špica napada, gde ima nekoliko varijanti, kao i stabilnost odbrane, koja je u nekim trenucima u subotu delovala ležerno i čak nesigurno, verovatno zbog činjenice da je imala malo posla, pa su zbog toga pojedinci bili neoprezni, ostaje problem sredine. Lako gubimo loptu, grešimo u dodavanju, u duelima smo slabiji od rivala (čak i od Azerbejdžanaca), malo ko pokriva svog čoveka, omogućujemo protivničkim fudbalerima da slobodno primaju loptu i organizuju napade... To u savremenom fudbalu nije dozvoljeno i tu Klemente mora mnogo više da uradi.

Takva igra još može da prođe protiv slabijeg protivnika, opredeljenog na odbranu, ali u Varšavi, više je nego sigurno, svaka izgubljena lopta bilo na kom delu terena značiće protivnapad i priliku da se ugrozi gol Stojkovića. Ako se tako igra 90 minuta, nepovoljan ishod po nas nije teško naslutiti.

Zbog toga vredi još jednom istaći: utakmica protiv Poljaka u Varšavi za domaćina je biti, ili ne biti. Neuspeh za Poljake znači oproštaj od Evropskog prvenstva. Onaj ko izgubi dve utakmice na svom terenu od direktnih rivala nema se čemu više nadati. Moramo verovati da im to ne pada na pamet. Zbog toga je naša obaveza da najozbiljnije shvatimo gostovanje u Poljskoj. Tri boda ipak, nisu imperativ. Dovoljno bi bilo – ne izgubiti. Za popravke i dorade, potom, imamo dovoljno vremena. Ali, i za takav ishod neophodno je „ginuti” za svaku loptu i ići na - pobedu.
Svako drugačije razmišljanje neće nam ništa dobrog doneti.

Ostale vestiArhiva