Finale 27. evropskog prvenstva za vaterpoliste u Beogradu je bila poslednja utakmica Petra Trbojevića za reprezentaciju. Bio je među onima koji su dizali naš vaterpolo sa dna (osmo mesto na Olimpijskim igrama 1996. u Atlanti), a ostavlja ga kad vlada svetom (svetski i evropski prvak, pobednik Svetske lige i Svetskog kupa i olimpijski vicešampion).

– Rastanak nije mogao da bude lepši – sa zlatnom medaljom pred našim navijačima. Ali, više neću igrati za reprezentaciju. Zašto? Objasniću kad se vratim sa odmora. Sada ne želim bilo čime da se opterećujem. Što se tiče vaterpola nastaviću da igram za Barselonetu s kojom mi ugovor važi još jednu godinu, – kazao je Trbojević uz napomenu da o prilikama u našem vaterpolu ima prilično drugačije mišljenje od većine.

Ostatak ove generacije je rešio da ostane na okupu za Olimpijske igre 2008. u Pekingu, jer joj jedino to zlato nedostaje. Trbojević je odlučio da zbirku medalja završi sa tri zlata (svetski prvak u Montrealu 2005. i evropski u Budimpešti 2001. i Beogradu 2006), tri srebra (s olimpijskih igara u Atini 2004, svetskog prvenstva u Fukuoki 2001. i evropskog šampionata 1997. u Sevilji) i dve bronze (treći na Olimpijskim igrama 2000. u Sidneju i Svetskom prvenstvu 1998. u Pertu). Uz to je pobednik Svetske lige 2005. u Beogradu i 2006. u Atini i treći na Svetskom kupu 2002. u našem glavnom gradu. Kolekcija bi bila veća da zbog povreda nije morao da izostane s nekih takmičenja.

– Nikad nije bilo teže. Počev od višemesečnih priprema do „ludog” finala. O organizaciji ne bih da pričam dok sam na odmoru. Naizgled je sve bilo lako do Mađara, ali nije tako. Bilo je mnogo teško i pre finala, – otkriva Trbojević. – Osetilo se da nam nedostaje pet igrača iz Crne Gore i to ne bilo kojih, nego na ključnim mestima u timu: dva beka i centar, pogotovo Gojković na „nezgodnoj strani”. Zatim, svi su očekivali da mi i Mađari igramo za prvo mesto, uključujući i nas same. A mnogo je teško da se ostvari ono što je već zacrtano. Pored toga branili smo titulu evropskog prvaka i to kod kuće. Ipak, sve smo to izdržali i zbog toga je ovaj uspeh još veći.

Zahvaljujući vaterpolistima Srbija je prvi put u nekom kolektivnom sportu upisana kao šampion. Tajnu njihovog podviga Trbojević je ovako objasnio:

– Prvo, to je kvalitet naših igrača. Drugo, mentalitet, koji imamo u vaterpolu. Treće, naš sistem dobro funkcioniše. Zatim, kod nas se još nije uvukla politika, još partije ne utiču toliko kao na primer u košarci. Ali, prava tajna našeg uspeha je što imamo dva najbolja igrača na najvažnijim mestima u timu. Šefik je najbolji golman na svetu. Mađarima je to vrlo slaba tačka, ruski golmani su katastrofa, Italijani su zbog toga platili ceh protiv Rumuna u četvrtfinalu, Hrvati takođe imaju tu probleme. I ima još jedno mesto gde smo iznad svih. To je bek, a naša prednost se zove Vladimir Vujasinović. On je najbolji igrač na svetu, on je idealan vođa i u bazenu i van njega.

Pored svega Vujasinović je postigao i pobedonosni gol u finalu (9:8), a po utakmici za prvo mesto se i pamte šampionati. O svojoj ulozi u okršaju za zlato Trbojević je skromno kazao:

– U takvom sam stanju bio da je bilo neizvesno da li ću uopšte da skočim u vodu. A kad sam ušao u igru rešio sam da bar umorim nekog Mađara dok još imam snage. S takvim pristupom sam čuvao Kašaša.

Trbojevićeva specijalnost i jeste da zaustavi najopasnije protivničke igrače. Ipak, kao i svaki veliki igrač, i on uradi više od onoga što mu je u opisu radnog mesta. Na nekoliko utakmica je postigao vrlo važne golove. Ali, to je sada prošlost. Lepa kao titula evropskog prvaka, slatka kao zlato osvojeno kod svoje kuće.

Ostale vestiArhiva