Nekako u senci turnira na Tašmajdanu, gde su srpske "ajkule" dokazale da im nema premca na prostoru Starog kontinenta, na Banjici je održan vaterpolo turnir za dame. Iako rezultatski nisu mogle da obraduju naciju poput muških kolega, od milošte nazvane "ribice", pobrale su simpatije sportske javnosti. Kapiten reprezentacije, najbolji igrač i strelac u redovima naših devojaka, Milica Perovski, kaže da je prvo učešće ženske vaterpolo reprezentacije Srbije na EP imalo veći značaj, nego što se to u javnosti zna i da ostvareni rezultat nije pravo merilo vrednosti ekipe.- Gotovo je nepoznata činjenica da Srbija ne bi mogla da dobije organizaciju EP u vaterpolu da nije imala žensku reprezentaciju. Ipak, i pored činjenice da smo mi bile jedan od uslova, nismo imale previše pažnje, niti bolje uslove za pripreme - počinje priču za Glas Perovski.

Instruktor u Narodnom pozorištu
U modernom svetu, gde svako teži da stekne što veće materijalno bogatstvo, gotovo neverovatno zvuči podatak da Milica i njene koleginice ne primaju ni dinar nadoknade, kako u klubovima, tako ni u reprezentaciji.

- Nemamo nikakvu materijalnu satisfakciju od bavljenja ovim sportom. Samo nas ljubav prema ovom sportu i entuzijazam održavaju. Tri meseca smo trenirale za EP, a nismo ni dinar dobile. Ne bih imala ni za "koka-kolu" da ne radim u Narodnom pozorištu kao instruktor u teretani za glumce i kao trener u VK "Vračar".
LJubav prema vodi uputio je, tada osmogodišnju, Perovsku u plivački klub "Crvena zvezda". Milica danas svojoj životnoj knjizi daje naslov "20 godina u vodi".

- Naučila sam da plivam sa dve i po godine. Na preporuku savetnika da imam ogromnu energiju koju treba usmeriti ka nekom sportu, moji roditelji odlučili su da me odvedu na plivanje. Smisao za snalaženje u vodi potvrđen je kroz treninge, pa sam bila prvak države na 50 i 100 metara leđnim stilom. Uopšteno govoreći, veliki sam perfekcionista i uvek težim da najbolje uradim ono čime se bavim.
Ženski vaterpolo postoji na ovim prostorima od 1992. godine, ali nikada nije doživeo pravu promociju. Nekoliko entuzijasta, poput Srđana Mikovića, pokušali su da pokrenu ovaj sport sa mrtve tačke, međutim, nisu imali veliku podršku drugih.

Sve smo lepo građene
- Od trenutka kada se bavim vaterpolom, a sve zahvaljujući ljudima sa Banjice, koji su pre 11 godina videli veliki potencijal u meni, uvek nailazim na iste probleme. I pored toga, nikad nisam osetila zasićenost. Imam malo vremena za privatni život, jer radim dva posla i treniram svaki dan, ali ne žalim. Iskoristila sam sve mogućnosti koje mi je život pružio. Moj "vaterpolo" život je neprekidna borba. Imam podršku roditelja i prijatelja, pogotovo Mihajla i Damjana, koji su moji najveći navijači.

Ta neprestana borba svakodnevno se ogleda i u pobijanju mnogih predrasuda o devojkama koje treniraju vaterpolo.
- Često nam prilaze ljudi i kažu "ne znam da li moja ćerka može lepo da izgleda ako se bavi vaterpolom". Recimo, našu reprezentaciju čine devojke od 16 do 30 godina. Sve su lepo građene, visine do 178 centimetara, sve ispod 70 kilograma. Deluje smešno ovakvo obrazloženje, ali to je istina u koju svako ko svrati vikendom na trening u SC "Vračar" može da se uveri.

I dok neke nove "klinke" ne zaplivaju bazenima širom Srbije, ostaje da lebdi pitanje mogu li oni koji su pomogli vaterpolistima da postanu najbolji u Evropi, po istom modelu rada da to učine i sa devojkama. Postoji veliki potencijal u našoj zemlji, a malo ulaganja bi donelo velike rezultate.

Ostale vestiArhiva