Zapravo, pravi oproštaji te vrste i ne postoje. Jednom deo ekipe, uvek njen deo. Naročito kada ste vođa. A Milica je to bila, čak i kada se ne računaju osvojene medalje u istorijskim uspesima naše ženske košarke. Suze su krenule same kada je pre meča sa Ukrajinom u Nišu od predsednika KSS Dragana Đilasa dobila krunu i uramljen dres Srbije sa brojem 72 - broj utakmica u nacionalnom timu.
- Ne postoji žal, ja sam zadovoljna sobom. Rekla sam milion puta da nikada nisam izašla nezadovoljna sa terena i srećna sam zbog toga. Devojke treba da se bore bez mene. Da shvate gde su, da dostignu vrhunac i sledeće godine da opravdaju evropsku titulu. I ja im želim svu sreću. Jedino ostaje žal što neću više sa svojom sestrom da igram i da budem uz nju. I zato sam zaplakala jer više neću stajati pored nje i pevati himnu - kaže Milica.
Volimo je zato što je otvorena, direktna, nesputana, ekstravagantna... Ali, emocije su uvek tu.
- Trenutno sam okupirana svojim životom, to jest dečici kojoj posvećujem pažnju, koja me obožavaju zbog toga. Otuda i ta želja za kampom koji je već od 4. do 13. avgusta na Tari. Želim ne samo da decu učim košarci, nego da ih stvarno učim kako se postaje dobar čovek. Kad postaneš dobar čovek tek onda možeš da postaneš ne samo dobar sportista, nego i direktor ili predsednik...

Ostale vestiArhiva