Vanja Bulić svakodnevno je domaćin brojnim poznatim ličnostima, a sada otkriva tajnu svoga prezimena, kakvi su poznati mimo kamera i koja prijateljstva traju celoga života.
Nakon četiri decenije javnog života uspeli ste i da podelite svoj privatni život i da ga ne ogolite.
- Kad sve saberem, živim u saglasju sa narodnom poslovicom: "Tiha reka breg roni". A to podrazumeva drugu poslovicu: "Dva puta meri, jednom seci". Iskreno rečeno, nemam šta da skrivam od javnosti. Događa mi se da mi zameraju što u javnim nastupima uvek pominjem porodicu. A čime bih to drugo trebalo da se pohvalim kad je sve ostalo prolazno? Sve što sam postigao rezultat je uravnteženog porodičnog života.
Malo ljudi zna da je vaše prezime zapravo Šljivančanin. Da li ste ikada razmišljali tokom života da vratite prezime ili savetovali sinovima da oni to učine?
- Moj otac je rođen u selu Krš kod Žabljaka kao Dušan Šljivančanin. U crkvenoj krštenici u zagradi piše - Bulić. U mom zavičaju, u vreme Otomanske carevine, muškarci su ginuli mladi. Majke su same odgajale decu, pa su kasnije potomci iz pijeteta prema majkama-herojima, njihova imena pretvarali u prezimena. Moja prabaka je bila lepa, a tamo se kaže “lepa kao bula”. Zvali su je Bulica. Moj otac je srednju školu završio kao Šlivančanin, a Pravni fakultet u Beogradu je upisao kao Bulić. U toku rata devedesetih godina, otac mi je predlagao da promenim prezime, jer su me neki proglašavali Hrvatom, a potom i Muslimanom. I danas mi se dogodi da me neko upita – kakvo je tvoje pravo ime, jer se govorilo da sam ja ustvari Vahidin. Zamislte pravoslavni nadimak uz muslimansko ime?! U novosadskom "Dnevniku" se u jednom tekstu pre devet godina pojavila ovakva rečenica: "Vahidin Bulić zvani Vanja pobio je više srpske dece nego Artuković u Jasenovcu". Nikad ne bih menjao prezime samo zato što neka budala misli da sam loš čovek, jer sam pripadnik druge nacije.
Da li je zapravo slava uživanje ili prokletstvo i u kojoj meri se poznati razlikuju ispred i iza kamera?
- U mom slučaju, reč slava bih zamenio rečju - poštovanje. To sam doživljavao i u vreme kada sam kao voditelj dobijao najprestižnije nagrade i danas kada radim emisije, koje nisu mnogo popularne, ali su cenjene. Istovetno je i sa knjigama. Nešto najlepše što mi se događa je kada mi priđu ljudi koji su pročitali neku moju knjigu. Zato uživam na književnim večerima. Zaista ne znam kako se osećaju oni koji su poverovali da su Bogom dani samo zato što su poznati.
Da li ste sa nekima od poznatih tokom godina postali prijatelj ili se pravi iskreni prijatelji stiču samo u ranom detinjstvu?
- Moji prijatelji potiču iz gimnazijskih dana. Svi smo bili iz istog razreda. Kasnije smo se okumili. To je sigurno, pored porodice, najznačajniji deo mog života. Kad neko sa strane dođe na naša druženja, nikad ne bi mogao da pogodi čime se bave moji prijatelji i kakvog su imovnog stanja. Naša druženja su pravi vatrometi radosti, koji ne mogu da prođu bez pesme i gitare. Još uvek redovno igramo preferans, odbojku, pečemo rakiju.
Mislite li da su prijateljstva između žena i muškaraca neophodnost ali i retkost?
-Prijateljstva između žene i muškarca su nezamisliva bez male doze flerta, koji više odgovara ženama. Evo dokaza: kad se muškarci pajtaju, svejedno im je kako izgledaju, kako su obučeni, da li su obrijani. To nije slučaj kada se nalaze sa prijateljicama. Ta prijateljstva, malo zaslađena, mogu dugo da traju i da nikada ne pređu granicu "pristojnosti". Postoje i interesna druženja, vezana samo za posao. Ta druženja su neophodna i podrazumevaju iskrenost, jer u suprotnom trpi posao. A to nije lako ostvariti zbog sujeta kojom sobom nosi rad na televiziji.

Ostale vestiArhiva