Partizan je peti put uzastopno u finalu Kupa Srbije. Ako osvoji pobednički pehar biće mu to četvrti trijumf u poslednje četiri godine.
Samim ulaskom u finale dodatno je obezbedio sebi mesto u kvalifikacijama za Uefinu Ligu Evrope. Umesto kao treći u ligi ići će kao osvajač kupa ili kao finalista.
U jednom trenutku su se najcrnji oblaci nadvili nad „crno-belima”, jer su obe mogućnosti da se dobije viza za Evropu bile pod znakom pitanja. Sada se nad Humskom razvedrava.
Uspeh u polufinalu sam po sebi popravlja raspoloženje, a ako se još poslednja utakmica u sezoni, a to je finale nacionalnog kupa, završi slavljem, onda mnoge muke mogu da se zaborave. Ali, ne bi trebalo...
„Parni valjak” već sad mora da zna šta treba da promeni, a šta da zadrži, da mu se u narednom prvenstvu ne bi ponovilo da, kao u ovom i prošlom, odavno digne ruke od borbe za zvanje prvaka.
Ishod revanša s Radničkim ukazuje da može bolje od onoga što je do sada zaslužio. Čairskih 1:1 su posle beogradskih 1:0 bili dovoljni da se ostvari cilj i ima razloga za takmičarsko zadovoljstvo.
Nišlije su ove godine podsetili na onaj njihov tim, koji je osamdesetih godina ostavio vidljiv trag i u Evropi (polufinalista i dva puta u osmini finala Kupa Uefe). Ovo prvenstvo završiće kao vicešampion, dakle s boljim učinkom od Partizana.
Milošević je uprkos svom trenerskom neiskustvu našao način da uzdrmanu ekipu učvrsti, da ne bude malodušna kad stvari krenu naopako po nju. Eto, u Nišu je primila gol petnaestak minuta pre kraja, čime se njen kapital iz prvog meča istopio. Ali ona nije izgubila glavu. Samo pet minuta posle tog šoka je izjednačila i time, zbog gola u gostima, širom otvorila sebi vrata finala.
Kada je preuzeo tim novi trener je svoje planove gradio na iskusnim fudbalerima, jer su psihološke prilike bile takve da bi se mlađi s njima teško nosili. Međutim, u revanšu polufinala, i to u gostima, poslao je na igralište od prvog minuta jednog 17-godišnjaka. I pobrali su aplauze – i trener i taj igrač!
Razume se, prerano je da se na osnovu jedne jedine utakmice Lazar Pavlović uzdiže u zvezde, ali da ima nešto – ima! E, sad, da bi stvarno zasijao tek ima da se dokazuje. Čair mu je bio odlična odskočna daska.
Predstojeći okršaj s novosadskim Proleterom nema takmičarski značaj, ali ne može da bude nevažan, jer posle njega sledi finale i to protiv Crvene zvezde! Tu treba nešto i da se isproba (neka pouka iz prethodnih duela s „večitim rivalom” morala bi da se izvuče), ali i da se sakrije neko iznenađenje (ko zna, možda, Milošević ima još nekog aduta dosad nekorišćenog).
Partizan igrom u Nišu nikome, a najmanje svojim komšijama, može da utera strah u kosti. Ali, onim iz megdana na Čairu i te kako može i treba da ohrabri sebe. Primljen je gol, mada je odbrana, u celini gledano, valjano obavila svoj posao. Srednji red je nije ostavljao na cedilu, a sačuvao je snagu i da zapreti protivniku.
Napad je osvetlao obraz kad je bilo najpotrebnije. Rikardo Gomes je pokazao da i on ume da stvori šansu saigraču, a ne samo oni njemu. Tošić je na nekim ključnim utakmicama bio od neprocenjive vrednosti za Partizan, pa je i sada, u Nišu, postigao dragocen pogodak.
Ali, to je sve već prošlost i ne bi smelo da ih zaslepi. Pred njima je finale, još jedan megdan s Crvenom zvezdom i prilika da u novu sezonu uđu sa saznanjem da ne moraju baš sve od nule da rade.

Ostale vestiArhiva