Od kako je nastao Partizan nastalo je i njegovo večito rivalstvo s Crvenom zvezdom. Iz utakmice u utakmicu, iz godine u godinu, vrednost svake njegove generacije se meri na vagi na čijem su drugom tasu „crveno-beli“.
Nikada mu nije bilo lako da se nadmaši komšiju. Ali najteži mogući zadatak imao je onaj tim, čiji je predvodnik bio Predrag Mijatović - samo u njegovo vreme Partizanov „večiti rival“ je bio evropski i svetski prvak.
Imao je klub i ranije i kasnije teške godine, ipak, kad u komšiluku izraste takav džin pitanje je da li pod suncem ima mesta i za onoga, koji je u njegovoj senci. Od finala Kupa šampiona 1966. Partizan nije imao čime da zaseni Crvenu zvezdu, a kada je ona pokorila Evropu i svet i smisao njegovog postojanja je doveden u pitanje. Pored Reala, Barselone, Bajerna i njima sličnih nema vazduha za ostale u njihovom gradu.
Mijatović, s reprezentacijom Jugoslavije omladinski svetski prvak u Čileu 1987, bio je u zimskom prelaznom roku 1990. na putu za Hajduk, ali mu je neko, ko je bio odlično obavešten ili je još bolje predviđao šta će da se desi, preporučio da ne ide tamo.
Iz podgoričke (tada titogradske) Budućnosti došao je u Partizan. Od „čileanaca“ među „crno-belima“ je već bio Gordan Petrić (prešao iz OFK Beograda), a potom i Branko Brnović (iz Budućnosti).
Pre prvog „večitog derbija“ sa evropskim šampionom „crno-beli“ nisu pobedili komšiju na sedam utakmica (od toga dve u Kupu Jugoslavije). Nisu ni tada, a ni u prolećnom delu prvenstva, kada je Zvezda u svoje vitrinama imala i Interkontinentalni kup, ali oba susreta su završena nerešeno (2-2, pa 0-0). Tada su posle remija izvođeni penali da se odluči kome će da pripadne jedan bod. Partizan je oba puta ostao praznih ruku, međutim, u igri nije poklekao pred najboljim timom na svetu.
To je, nesumnjivo, ispunilo grudi „crno-belih“ odvažnošću, pa su tog proleća bili bolji od svetskog i evropskog prvaka u finalu Kupa Jugoslavije. U prvoj utakmici, 14. maja 1992, pobedili su s 1:0 golom Budimira Vujačića, što je bila prva njihova pobeda na Zvezdinom stadionu posle 25 godina!?
Međutim, daleko od toga da su time završili posao. Ta Zvezda je mogla planine da pomera, Nedelju dana kasnije, Partizan je, ipak, ostvario rezultat o kakvom je maštao. „Crveno-beli“ su dva puta vodili, ali je 2:2 na kraju donelo „crno-belima“ novi trofej (prvi put se igralo za pehar koji nije poklonio Tito, jer ga Hajduk nije vratio po raspadu Jugoslavije).
Mijatović je u revanšu izjednačio na 1:1 akrobatskim golom (konačan rezultat je postavio Jokanović). Jednom je čak, na sličan način, petom otklonio opasnost od svog gola baš u „večitom derbiju“.
Uostalom, nije slučajno što je kasnije u Realu postao bog. Da ništa drugo nije učinio zaslužio je tamo za života spomenik, jer je svojim golom Madriđanima vratio titulu evropskog klupskog prvaka na koju su čekali još od 1966, kada su je uzeli ispred nosa baš Partizanu. I 1998. madridski „beli“ su se radovali dok su „crno-beli“ tugovali – Mijatović je u finalu protiv Juventusa dao jedini gol na utakmici.
Partizan je u istorijski najteže vreme stvorio vrlo dobar tim, ali mu sudbina nije bila naklonjena. Iz političkih razloga našim ekipama je zabranjeno da učestvuju u međunarodnim takmičenjima, država se raspala, a s tim i propis da fudbaleri mogu da odu i inostrane klubove tek posle 28. godine
Mijatović (rođen 1969) iz Partizana je otišao 1993. Te godine mu je izmakla „dupla kruna“. U finalu protiv Crvene zvezde je dao gol na prvoj utakmici (1:0), a u revanšu, na njenom stadionu, kada su izvođeni penali jedini nije bio precizan (u svom prvom „večitom derbiju“, 22. septembra 1991, jeste – najstrožu kaznu je pretvorio u 2:1 za svoj tim). Jedanaesterac nije iskoristio i na Svetskom prvenstvu 1998. protiv Holandije, pa smo ispali u osmini finala. Ta dva promašaja s bele tačke su jedine crne mrlje u njegovoj karijeri.
Kao igrač Partizana je odigrao samo pet utakmica za Jugoslaviju (reprezentativac je, inače, postao još dok je bio u Budućnosti), a karijeru je završio s ukupno 73 meča za državni tim. Pored jednog svetskog prvenstva igrao je i na jednom evropskom šampionatu (2000).
Dragulj, koji je zablistao na temelju razrušene države, u to zlo doba, kad je dorastao i „do konja, i do bojnog koplja“, otišao je iz Partizana i našeg klupskog fudbala. „Crno-belima“ za utehu – njihov dres je ponovo nosio igrač svetske klase. Istina, najveća dostignuća je postigao kao legionar u Španiji, ali sada, na žalost, bisere iz naših školjki odnose talasi svetskih okeana mnogo pre njihove 24. godine.

Ostale vestiArhiva