Velika su očekivanja od posete trojice evropskih lidera Ukrajini, koju nemačka strana još nije potvrdila. Velika verovatno i zato što je kancelar toliko dugo odugovlačio s tim putovanjem.
Olaf Šolc već duže vreme ima poziv da dođe u Kijev. Nije se, međutim, odazvao zbog toga što ukrajinska vlada u aprilu nije htela da primi predsednika Franka-Valtera Štajnmajera, jer je navodno bio previše blizak Kremlju.
Štajnmajer je hteo da poseti Kijev, ali mu nije bilo dozvoljeno; Šolcu jeste bilo dozvoljeno, ali nije hteo: za njega je uvreda bila prevelika. Usledila je još jedna uvreda od strane ukrajinskog ambasadora, pa su Štajnmajer i Zelenski razgovarali i raščistili nesporazum. Ali i tada je Šolc oklevao. „Neću se pridružiti grupi ljudi koji tamo odlaze na brzinu i slikaju se“, rekao je kancelar sredinom maja.
Iz Nemačke još nije stiglo teško naoružanje
U to vreme, lider opozicionih Demohrišćana (CDU) Fridrih Merc već je posetio Kijev. Početkom maja, kao prva članica nemačke vlade tamo je bila i ministarka spoljnih poslova iz redova Zelenih Analena Berbok. A i britanski premijer Boris Džonson već se pre toga senzacionalno pojavio u Kijevu.
Kontrast sa Olafom Šolcom postajao je sve očigledniji. Britanci, Amerikanci i istočni Evropljani rano su isporučili obimnu vojnu opremu – a Šolc je dotle upozoravao na treći svetski rat.
Odluka da pošalje teško naoružanje usledila je tek kada je pritisak, a posebno iz Vašingtona, postao prevelik. Pored tenkova i haubica, kancelar je nedavno obećao i PVO-sistem Iris-T i četiri višecevna bacača raketa. Do sada je, međutim, u Ukrajinu stizalo samo lako naoružanje i municija.
„Sada reči moraju da prate dela“, kaže za DW Hening Hof iz Nemačkog saveta za spoljne odnose. Kancelar sada mora da „ispravi propust“, pa i kada su u pitanju obećani raketni bacači i savremeni sistemi protivvazdušne odbrane.
Da li Ukrajina treba da dobije rat ili jednostavno da ga ne izgubi?
Olaf Šolc je na sastanku u Viljnusu prošle nedelje sa šefovima država i vlada Litvanije, Letonije i Estonije osetio koliko kritički se gleda na njegov stav.
Šolc je više puta koristio formulu „Rusija ne sme da dobije ovaj rat“, a izbegava da kaže: „Ukrajina mora da dobije rat“.
Očigledno aludirajući na to, letonski premijer Krisjanis Karins je rekao: „Naš cilj je jasan: Rusija mora da izgubi ovaj rat i Ukrajina mora da ga dobije.“
Po pitanju isporuka oružja estonska premijerka Kaja Kalas žalila se još tokom posete Berlinu krajem aprila: „Mi smo 65 puta manji od Nemačke, a pružili smo šest puta veću vojnu pomoć od Nemačke.“
Mnogi istočni Evropljani veoma su kritični prema zajedničkim telefonskim razgovorima Šolca i Makrona sa Putinom – bez drugih partnera. Makron je takođe više puta upozoravao da Rusiju ne treba ponižavati i da Putinu treba ostaviti mogućnost izlaza iz rata bez gubitka obraza.
Litvanski predsednik Gitanas Nauseda u Šolcovom prisustvu suvo je primetio da je „veoma komplikovano pregovarati sa diktatorom“.
Poljski predsednik Andžej Duda otišao je i korak dalje. On je 9. juna u listu „Bild“ o tim razgovorima sa Putinom napisao: „Oni samo legitimišu osobu koja je odgovorna za zločine koje je počinila ruska vojska u Ukrajini. Da li je neko tako razgovarao sa Hitlerom tokom Drugog svetskog rata? Da li je neko rekao da Hitler mora da sačuva obraz? Svi su znali: morate da ga pobedite.“
Sudbina Ukrajine
Postoji još nešto što, prema mišljenju Ukrajine i drugih zemalja istočne Evrope, nedostaje Šolcu: jasna posvećenost ukrajinskoj EU-perspektivi. Važnost takvog opredeljenja prevazilazi izglede za kasnije članstvo, prokomentarisao je početkom juna švajcarski „Noje cirher cajtung“:
„Makron i Šolc se ponašaju kao da im je sudbina Ukrajine od sekundarnog značaja. Utisak je možda pogrešan, ali percepcija je takođe realnost. To je posebno tačno u ratu, gde moral može da napravi veliku razliku. Na tom nivou, Berlin i Pariz su od sebe napravili nevoljne pomagače Kremlja.“
Težak oproštaj od pacifizma
Anglosaksonski mediji, s druge strane, u poslednje vreme su ponovo nešto naklonjeniji nemačkom kancelaru. „S obzirom na njenu istoriju i njenu pacifističku političku istoriju, Nemačka pomaže Ukrajini više nego što su mnogi očekivali“, ocenio je britanski „Ekonomist“.
U „Njujork tajmsu“, Tomas Fridman se začudio kako je Nemačka „praktično preko noći odbacila svoju skoro 80-godišnju averziju prema sukobima“, enormno povećala izdatke za odbranu i planira da snabdeva Ukrajinu oružjem.
Hening Hof iz Nemačkog društva za spoljne poslove kaže: „U protekla tri meseca u nemačkoj bezbednosnoj i odbrambenoj politici dogodilo se možda više nego u poslednje tri decenije – i to uz podršku jasne većine stanovništva.“
Međutim, sa stanovišta saveznika, Nemačka je time stigla samo u sadašnjost. „Ali od Nemačke se očekuje više – naime, da mnogo jasnije nego do sada preuzme liderstvo“, kaže Hof.
Zajedno sa Francuskom i Italijom? Ukoliko do toga zaista dođe, velika su očekivanja vezna za putovanje Olafa Šolca, Emanuela Makrona i Marija Dragija u Kijev. Pitanje je samo da li će ona biti ispunjena.

Ostale vestiArhiva