- Lepo je da čovek u kasnijem dobu dobije decu. To je sada Božija stvar. To je više kako čovek živi svoj život i kako se nešto desi. Ponosan sam na svoju malu porodicu, šmizle, dve devojčice, sada već devojke. Žena se brine više. Kada bi bilo do mene, sve bih dopustio. Ona mene kritikuje, ali to je tako. Sa druge strane, ne mogu biti previše strog, to je nekako teško, u momentima mogu malo da se uozbiljim. Uglavnom popustljiv sam - rekao je pevač i dodao da ograničenja uvek moraju da postoje.
- Mi imamo jedno poštovanje, koje se gubi u današnjem savremenom društvu, tehnologija koja uzima maha, teško je kontrolisati. Ono što sam poneo od kuće, je poštovanje, čast i obraz i voleo bih da i one to isto smatraju i najvažnije je da nije sve u parama i bogatstvu, ali da postoji valjanost i da je neko vredan, to je najbitnije da imaju u životu. Sutra će morati same da žive svoj život i da rade, a ne da se oslanjaju na drugog, što je danas moguće. Poštenje i odnos prema životu, to je najvažnije. Ali opet čovek ne zna kako će ići u životu, to je sve u Božjim rukama. Svi bi voleli da su sretne i zadovoljne, ali život je nepredvidiv. Jedan rad, jedna disciplina uma, koje neke stvari stavljaju na mesto, ali teško je danas to dobiti kod nove generacije, ali postoje ljudi koji to mogu, videćemo. Za sada još nisu loše stvari, ali uvek bih ja više tražio.
Tehnologija udaljava ljude od emocija
Pevač se često priseti svog detinjstva, koje se dosta razlikuje od detinjstva novih generacija.
- Uvek sam voleo leta u Hercegovini, kao i u Banatu, kod familije kad sam mali bio. Čovek se tu oslobodi. Kada bih došao u selo u Trebinje ili gore u Zrenjanin te slike pamtim kao nešto što je bilo uvek opuštajuće. Onog trenutka kada dođeš u Sarajevo počinje škola, sve je drugačije. Kasnije u Crnoj Gori su bili sami počeci sviranja, sa društvom... To je bio raj- rekao je pevač i dodao da bi voleo da se sve to vrati.
- Moguće je da se to vrati, evo vraćaju se ploče. Ljudi se uz to druže, postoji način da se ljudi skupe, poželeće se intime. Svi gledaju telefon. Fali da se čuje negde da neko svira gitaru, pa se ljudi okupe. Svirao sam na magistrali na četiri žice, jer su dve pukle... Okupi se preko pedeset ljudi. Iz cele bivše Jugoslavije je bilo ljudi, to se ne zaboravlja. Neko donese grožđe, neko meze, to se pamti. Ljudi su bili manje vezani za tehnologiju i telefone, već za druženje. Protok emocija je bio drugačiji, zaljubljivanja su bila više šarmantnija. Tehnologija udaljava ljude od emocija, bitno je da ljudi imaju bolju komunikaciju - kaže Čolić.
Svi smo bili siromašni
Pevač ističe da je okolina ta koja je zaslužna da neko ostane prizeman i svoj.
- Svako je za sebe jedinka, svako nosi u sebi nešto, sve iz kuće što poneseš, ali i gde odrastaš. Kod nas u Sarajev, niko nije bio zvezda svi smo bili deo društva. Svako je radio svoj posao. Niko se nije hvalio da ima bolja kola. Sredina je uticala na ponašanje, kasnije u životu. Svi smo bili dovoljno siromašni to jest bogati da bi uživali u životu- ističe Čola i dodaje da je postojala jedna neostvarena zamisao.
- Ono što je bitno jeste da se počne da se zarađuje ranije, jer onda čovek može da raspolaže sa svojim novcem i da radi šta hoće. Kada sam završio ekonomski fakultet, bila mi je fantazija da otvorim privatnu turističku agenciju, to sad skoro svi rade i imaju. Bio bih privatnik, a odvojio bih se od firme, poslova... To mi je bilo šarmantno.
Što si stariji, to si odgovorniji
Odnos prema publici ostao je isti, ali se odgovornost menjala.
- Publika je ta koja traži da budeš koliko toliko dobar, energija, to je nekad profesionalni deo koji izlazi iz tebe. Publika je inače inicijator tog stanja koji izlazi. Verovatno i iskustvo. Što si stariji sve si odgovorniji, ne može se nonšalantno ponašati prema publici, pogotovo ako je više generacija kao što se dešava kod mene. Volim svoju publiku i imam fanove koji prate koncerte iz mesta u mesto, iz grada u grad. To je posebno zadovoljstvo. Što imaš više staža i odgovornost je veća- rekao je Čola i dodao da pevači ono što su na sceni nisu i van nje.
- Najvažnija je energija između publike i nas. Kada čovek izađe na binu, pre toga je jedna ličnost, koja je dole ispod stepenica pre bine, a kada izađeš na binu i suočiš se sa publikom, to je novi čovek koji se jednostavno pretvara u to što radi. Zajedno sa svojom publikom neke energetske talase zajednički doživljavamo.
Prva zarada u Crnoj Gori
Čolić se prisetio i svog prvog honorara, a tom prilikom na takmičenju nije mogao da dobije prvo mesto.
- Prvi nastup i prva lova bila je Bijeloj. Prijatelj mi je prijavio, bio sam poznat, jer sam celo leto svirao gitaru u Baošićima i onda su me i prepoznali. Pevao sam “Lejdi Madona“, od “Bitlsa”, zajedno sa mojim prijateljima “Egzodosima“ bendom, koji su iste godine napravljeni. Tada nisu znali šta će sa mnom, pošto nisam iz Crne Gore, ne mogu proći u finale, pa su nam dali drugu utešnu nagradu, podeljenu. Ali taj novac koji smo zaradili je bio sasvim dovoljan da se mi provedemo u Dubrovniku, odemo vozom, a ne stopom, do Sarajeva i sutra počastimo naše društvo preko puta gimnazije u jednom grilu. Tu se istopio taj honorar, prvi zarađeni- rekao je on za Televiziju “E“, a onda se dotakao i prvih nastupa.
- Onda je sve krenulo, početak je bio sa grupom “Ambasadori“ u Kotoru, to je bila prava zabava. Kasnije su počeli koncerti, kao i festivali, najviše sam nastupao sa Kemalom Montenom, i sve je krenulo svojim tokom.
Voleo bih da sam bio sportista
Iako je najuspešniji u poslu kojim se bavi, krivo mu je što se nije odlučio za nešto što nije pevanje.
- Uvek između sporta i muzike, kada bih sve stvari ponavljao voleo bih da sam sportista, to je sve iz mladosti ostalo, nedoživljeni profesionalni status. Atletika i fudbal, brzina, skok, refleks, završio sam kao golman, ali onda je gitara preuzela vlast - kroz osmeh je rekao Čolić.
U njegovom životu uvek postoje neostvarene želje, mašta i snovi.
- Imam koliko god neostvarenih želja i svaki čovek mora imati. Život je takav da uvek čovek, traži sebe, pogotovo u duhovnom pravcu, ali u vremenu aktivnosti teško je imati vremena za sebe za neku ličnu nadgradnju, ali sa neke stane ima dovoljno vremena da čovek završi i uradi. Nepredvidivo je, uvek kada je neko nasikiran, samo prespavaj, sutra će biti novi dan. Zahvali se bogu što ti je dao novi dan. Sutradan se probudiš kao da nema tih problema, ne mora značiti, ali prespavaš, sutra je opet možda bolje - zaključio je Čolić.

Ostale vestiArhiva