- Tandem kao što smo Boban i ja zaista smo zaslužili taj epitet. Puno sam radila, mislim da ne postoji pevačica u zemlji koja je uspela da za period od 82. do 92. godine održi toliko koncerata u jednom periodu. Radila sam mnogo, ali sam radila i na sebi. Naučila sam kako da posao ne bude destruktivan prema meni. Treba biti posvećen, ali opet gledati da ne izgubite svoj identitet. Ako imate porodicu, taj balans je nešto najteže jer vas karijera zaposedne. Ja sam bila jugoslevenska ili balkanska pevačica, znam da su mnoge estradne umetnice išle za Ameriku. Mislile su čim ste veliki ovde da svet jedva čeka da vas upozna, a to se desi samo odabranima. Iako sam pravila turneje po Americi, Kanadi i Australiji, shvatila sam da mi ne treba da budem svetska. Dovoljno mi je sasvim što je on svetski i da ja moram da napravim balans između Lepe Brene i Fahrete Jahić odnosno Živojinović - kaže Brena i nastavlja:
- Osećam se svetski jer mogu da odem bilo gde na svetu bez ičije dozvole i nigde mi nije zabranjeno da radim i uživam. Važno je da imate i partnera u svemu tome. Sami znate koliko danas ima ljudi na planeti i bez obzira što se drže za ruke, slikaju na Instagramu kako je njena glava na njegovom ramenu i imaju osmeh, energija među njima pokazuje da li se vole i poštuju. Boba i ja smo kompatibilni bez obzira što se ne držimo za ručice i ne ljubimo tako u javnosti.
I danas joj oči zaiskre kada se seti kada je prvi put videla Živojinovića.
- Bobu sam sasvim slučajno videla na naslovnoj strani TV dodatka, bio mi je slobodan dan i mogla sam da prelistam novine što nije bio slučaj jer sam imala po dva koncerta dnevno. Drug mi kaže to je naš najbolji sportista, a ja odvratim: "Ju, što je sladak, baš bih volela da ga upoznam" i valjda je kosmos čuo, zato pazite šta govorite - kaže kroz osmeh pa nastavlja:
- Na premijeri u Domu Sindikata bili smo u bekstejdžu i meni Bata Živojinović kaže: "Šta stojiš ovde, idi tamo, došao Boba Živojinović". Ja ga se setim sa naslovne i kažem ako je to taj idem ja. I probijem se kroz masu da stignem do njega, on stoji u nekom bež mantilu naslonio se na vrata i ja kažem: "Pa dobro, gde si ti do sad?". On se tu nasmejao kaže: "Pa tu sam". Dogovorili smo se da se vidimo bez nekih pretencioznih iščekivanja, ali mi je on istog trenutka bio sladak i dopao mi se. Priče koje sam čula o njemu bile su kontradiktorne sa onim šta ja mislim o njemu, ali sam svojoj intuiciji verovala. Govorili su: "On putuje po svetu pa menja svetske ribe" ' priča Brena i nastavlja:
- To me nije zanimalo, odlučila sam da se družimo pa ćemo da vidimo da li treba da ga se plašim. To se zaista razvilo u neku predivnu ljubav i nikada se nisam pokajala. Imamo jako dobru energiju, možda nismo mnogo zajedno, ali smo kvalitetno zajedno. Kod Bobe mi se svidela ta njegova životnost i za svaki moj problem mi je otvarao vrata i davao mi snagu da idem dalje. Želela sam da imam snažnog i jakog muškaraca pored sebe da bih se ponekada osećala slabo, da mogu da plačem, tražim savet, da me uteši i zagrljajem kaže: "Biće sve u redu, rešićemo nemoj da brineš" - kaže Brena, koja je živela u kući gde su sve muškarci, Boba i sinovi.
- Gledala sam da balansiram između pune kuće testosterona. Čim nema da me zove Beki već Fahreta, onda znam dokle smo stigli - kroz smeh kaže pevačica i dodaje:
- Onda se ja malo naljutim kao nešto, ali sam uvek bila stabilna, mama mi je formirala taj karakter i često se setim svih saveta koje mi je dala, iako mi nekada nije bilo prijatno da slušam to što je pričala.
Brena kaže da je Balkan njen dom, a da žali za raspadom Jugoslavije zbog tog osećaja pripadnosti jednom narodu, a ne političih granica.
- Mene često pogrešno citiraju, ja sam jugonostalgična jer sam tu formirana kao ličnost. Išli smo svuda sa ličnom kartom i u Trst da se doteramo, kupimo farmerke i patike. Jugoslavija je bila Balkanska unija, prototip Evropske unije. Pesmu "Jugoslovenka" ne forsiram ja, publika je traži jer oseća pripadnost tom periodu - kaže Brena koja nema mesto stalnog stanovanja:
- Volim da dođem u Srbiju zato što moja deca vole da budu tu, a gde su oni, tu mi je dom. Nažalost, nigde ne mogu da ostanem dugo, iako odem u Monte Karlo, ja tamo ostanem 15 do 20 dana. U principu najviše volim da boravim u Majamiju, ali meni ni posao ne da mira. Ako ćemo iskreno, najviše boravim u automobilu, hotelu i avionu. Meni kuća ne treba, više mi treba veliki kamper na dva sprata da ima spavaće sobe da povedem frizera, šminkera, masera i dve, tri drugarice.

Ostale vestiArhiva