- Jugoslavija je tada bila moja zemlja, danas je to Srbija. Beograd je moj grad. Kada sam igrao za reprezentaciju, pravio sam uvek bolje rezultate, nego kad sam igrao pojedinačno. Osećao sam se uvek kao naš, a svetski osvajanjem raznih turnira. Prestao sam da se bavim tenisom pre 31 godinu, a ljudi me se i dalje sećaju kao sportiste, kaže Boba, a mi dodajemo i te mentalne snage koja ga je krasila.
- Za dobar uspeh mora sve da učestvuje: porodica, okruženje, geni... Kad god mi je bilo najteže, bio sam najjači. I dan danas, kad god je teško, izdvojim se i to mi da dodatnu snagu. Rešim problem. Čovek mora da doživi i dobro i loše da bi izvukao poentu i da vidi u kom pravcu želi da ide.
Na pitanje šta bi rekao tom Bobi od pre 40 godina, odgovara posle kraćeg razmišljanja.
- Fali mi jedan deo sportske karijere, ostalo ništa ne bih menjao. Srećan sam čovek, ni bolje ni lošije. Prva što nisam osvojio Grand slam Vimbldon, koji je možda meni bio namenjen 1986. godine gde sam pokraden u petom setu jer je to bio jubilarni 100. Vimbldon i svima je odgovaralo da finale igraju Beker i Lendl. A stalno sam govorio kako ću osvojiti 100. Vimbldon, a sa Bekerom sam na treninzima uvek izlazio kao pobednik. Drugo, raspad Jugoslavije 1991. kada je trebalo da osvojimo Devis kup. Ali, drago mi je da sam ja taj koji je doneo tenis u Jugoslaviju. To ne može niko da mi oduzme, kaže Živojinović koji je sa Borisom Bekerom te 1987. godine imao egzibicioni susret na “Marakani”.
- Došlo je 20.000 i nešto ljudi na Marakanu. Pozivali smo grad da organizuju. Međutim, imali su problem, nisu znali da li finansijski mogu to sve da pokriju. Svi su gledali u mene da potpišem, ukoliko padne kiša, troškovi idu sa mog računa jer će biti ogromni. Potpisao sam. Srećom, egzibiciji je uspela i izgradili smo par terena na Adi Ciganliji, sada se sa osmehom priseća Boba koji je tada u prodavnici tepiha tražio da naprave veštačku travu jer nisu imali na čemu da igraju.
Danas je tenis ostavio u prošlosti.
- Ne pratim toliko danas tenis. Sve je ostalo isto, osim imena tenisera. Ne vidim emociju na terenu, a to mi fali.
Svaki put kad je Nole to uradio: slomio reket ili nešto slično, u 90% slučajeva je dobijao mečeve.
Slobodan je danas biznismen i ne krije da su mu poznanstva iz vremena tenisa otvorila mnoga vrata, ali i da je mnogo toga naučio u sportskom načinu života što mu olakšava putovanje kroz biznis.
- Kao sportisti nismo mogli da završavamo velike škole, jer smo svaki dan trenirali i takmičili se. Došao je momenat preko noći kada shvatiš da se završava jedan deo života i počinje drugi. Što nije jednostavno. Računajući godine koje imaš, to je u stvari početak tvog života. Imamo opciju da otvorimo akademiju, da budemo treneri, selektori ili je opcija da se bavimo drugim biznisom: restorani, kafići... I treća opcija je da ulazimo u trku sa drugim kompanijama. Malo sportista je uspelo da finansijski obezbedi sebe danas u odnosu kada su se bavili sportom. Ja sam više uspeo da obezbedim baveći se biznisom. I drago mi je da je tako. O biznisu nisam toliko znao. Na terenu sam odgovarao za sebe, a ako imaš kompanije i u njima zaposleno više od 500 ljudi, onda je to mnogo veća odgovornost. Potrebno je obezbediti plate, jer sve te porodice žive od tebe.
Najslađi sendvič na meču sa Mekinroom
Boba je važio za gurmana i tokom sportske karijere, nije imao novca za nutricioniste na početku ali mu nisu ni trebali. Ipak, momenat kada na meču sa Džonom Mekinroom, dok se ovaj žali sudiji, uzima i jede sendvič iz publike a odbija šampanjac ostao je upamćen do danas.
- Nisam verovao da će taj sendvič da ostane i da bude jedan deo od segmenata moje karijere posle toliko godina. Šampanjac sam odbio, ali nikada više nisam pojeo slađi sendvič. Sport je sada otišao u nekom drugom. Ozbiljne cifre su u pitanju. Više nema: igram za medalju, pehar ili diplomu... Sada se igra za milione. Sve je to mašinerija gde se igra brz tenis. U moje vreme je više bilo hedonizam i renesansa. Video sam se baš pre nekoliko dana sa Teodosićem (Miloš), koji je inače Filipov kum, i rekao sam mu da proba što duže da bude u sportu. Sport je igra. Zdravo se hraniš, u lepih gradovima si, zarađuješ fino, gde to može? Sportisti nisu svesni da je privilegija što smo mogli da budemo to što jesmo.
Sa Brenom nije bilo lako
- Kad smo se Brena i ja upoznali nisam provodio toliko vremena u zemlji jer sam igrao dosta turnira, a ona je imala turneje. Tih godina, dok nisam prestao da igram tenis, stvarno je bilo teško opstati. Beograd nam je bio baza. Potičemo odavde i drago mi je da sam ostao u Srbiji. Brena me je osvojila spontanošću. Uvek je bila opuštena. Nešto postoji, bila mi je suđena. Da smo se možda sreli ranije, ne znam kako bi bilo, iskren je Boba koji je, uz Brenu, postao meta paparaca i raznih medijskih naslova:
- Ljudi koji nas znaju od pre, znaju vrlo dobro ko su Brena i Boba. Ako neko smatra drugačije, ja sa tim ne mogu da se borim. Suviše smo normalni. Možda danas nije normalno da budeš normalan. Radimo svoj posao, pokušavamo da napravimo najbolje što možemo i uživamo u onome što smo stvorili. Zamisli da si estradna zvezda, a da živiš u stanu od 50 kvadrata i da nemaš avion ili brod? Pa onda bi svi rekli, propali su. Ne hvalimo se lažnim stvarima ali znamo da uživamo u životu, nije to ni toliko jednostavno znati.
Na pitanje kakav je danas kao šef, kaže:
- Kažu mi da sam suviše nežan. Neki put su i ljudi čudni. Dam im sebe 100%, smatrajući da će tako i druga strana, nažalost ne dešava se to tako svaki put. Ostaju kod nas dugo u firmi. Brena u šali kaže, kod nas u firmi idu samo s nogama napred.
Pored svih putovanja, novca i karijere, Boba kaže da je porodica najdragoceniji pehar.
- Uvek se setimo odakle smo potekli. Baza je u porodici, temelj kuće i života. Edukacija naše dece je takva bila. Lepa Brena je bila samo kad izađe na stejdž, ali je kod kuće Fahreta Živojinović. Deca su je zvala Beki. Brenina sestra i rođaci su je zvali Fahreta. Mi je kod kuće zovemo Beki, ponekad Fahreta, kada dogori, kroz osmeh kaže ovaj tenski as i nastavlja:
- Srodne duše se nađu. I to se vidi i oseti.
VIŠE NOVCA, VIŠE PROBLEMA
Živojinović dodaje:
- Novac nije bitan, on ti samo daje sigurnost. Što više novca imaš, imaš više problema. Imam puno prijatelja koji su milijarderi i koji su u nekim stvarima nezadovoljni svojim životom. Ako želiš da napraviš od kompanije ime, to podrazumeva puno putovanja, odricanja od dece koja idu po internatima da bi završili škole, razvodi... Ne znam nijednog milijardera koji se nije dva puta ženio. Segment porodice se u svemu tome gubi. Možeš ti da budeš uspešan, ali ako porodica i deca, tvoje okruženje nisu zadovoljni, onda si siromašan, nešto nisi dobro uradio. Na kraju ćeš ostati sam. Bitan je balans između života i profesije. Brena i ja da se ne čujemo, razumemo se. To je period života koji prolazimo trenutno i ima jednu svoju težinu. Strasti kao strasti, više je to mirna luka koja nosi ozbiljnu težinu.
Šta je to penzija?!
Brena i Boba ne samo da ne razmišljaju o penziji, nego u vreme kada neki drugi ljudi razmišljaju o smiraju karijera oni rade punom parom.
- Mi smo radoholici ali volimo i da uživamo, a treba znati uživati. Ne posstoji penzija u mom životnom planu, kaže Brena dok nam Boba još manje deluje kao neko ko bi čekao poštara svakog prvog u mesecu:
- Razmišljao sam pre par godina da odem u penziju. Međutim, evo sad imamo par ozbiljnih stvari u ponudi. Za dve do tri nedelje krećemo veliki projekat od 50.000 kvadrata na Zlatiboru. Posao sa čarapama cveta i imamo nove proizvode kojima ćemo biti lider na tržištu, imamo vinariju a i deca svako svoj biznis. Završavamo kuću u Americi. Nemam vremena za penziju i ne treba mi. Bilo bi mi dosadno. Od početka ove godine sam samo sedam puta bio u Majamiju.
Srbe krasi i koči ponos
Proputovao je pola sveta, kroz sport i biznis upoznao različite profile ljudi. Gde smo kao narod po njegovom mišljenju.
- Ponos nas koči, a i gura nas napred kao narod. Mi smo ponosan narod. I treba da budemo ponosni. Međutim, to nas ponekad koči. Treba da budemo mnogo fleksibilniji, razumniji... Da napravimo mnogo više nego što danas imamo. I da se okrenemo sami sebi, jer niko nam drugi nije kriv nego sami sebi. Svaki čovek pravi greške.

Ostale vestiArhiva