Pobedi li Dansku na Bajernovom stadionu u Minhenu, ide u osminu finala. Izgubi li, vraća se kući.
U rezultatskim kalkulacijama koje neminovno bude radoznalost, jer nada za odlazak dalje ne napušta ni trećeplasirane reprezentacije (proći će četiri najbolje među njih šest), figurira varijanta po kojoj Srbiji i bod može biti zlata vredan.
Učiti od Didija
Prolazak kroz iglene uši na Evropskom prvenstvu, međutim, zavisi i od drugih, a prvo od raspleta u samoj C grupi, jer džaba remi ako Englezi u Kelnu ne savladaju Slovence s najmanje dva gola razlike.
Srbija večeras, jednostavno, nije u prilici da razmišlja o nerešenom ishodu i da igru postavlja s takvim ambicijama.
Drugačija je to situacija nego jednom u istoriji jugoslovenskog fudbala, kad se znalo da je bod kao kuća i da vodi u četvrtfinale.
Na Svetskom prvenstvu u Švajcarskoj 1954. sistem takmičenja je bio takav da u grupi sa četiri tima nije igrao svako sa svakim već su se u drugom, poslednjem kolu među sobom sretali pobednici iz prvih utakmica odnosno poraženi.
Pošto je Jugoslavija savladala Francusku (1:0), a Brazil Meksiko (5:0), remi je zatim bio dovoljan i „plavima“ i njihovom protivniku.
I bilo je nerešeno, a rezultat iz osnovnog dela (1:1) ostao je nepromenjen i na produžetke.
Brazilci, zavijeni u crno na svojoj Marakani 1950, na prvom posleratnom mundijalu, došli su u Evropu da se iskupljuju. Neko vreme posle završetka meča s jugoslovenskim timom bili su skamenjeni na terenu, a neki i uplakani. Pošto njihova fudbalska birokratiuja nije bila dovoljno upućena u propozicije, mislili su da ih taj remi šalje kući.
Zbog toga su se, posle Didijevog izjednačujućeg pogotka u 69. minutu (vodeći gol dao Branko Zebec u 48), iz petnih žila upinjali da pobede, s potpuno suprotnim pretenzijama od „plavih“, kojima je odgovaralo da uzbuđenja i nema.
Baš tako kako se ponela poslednja brazilska reprezentacija pre Peleove ere, u kojoj je Didi bio spona sa selekcijom koja je četiri godine zatim u Švedskoj donela Brazilu prvu od njegovih pet titula svetskog prvaka, treba da deluje Srbija večeras – nabaždarena na pobedu i uporna da je postigne i ako kola krenu nizbrdo.
Ima Danska pukotine
Nije reprezentacija koju predvodi Dragan Stojković prvi put pred takvim iskušenjem.
I na Mundijalu u Kataru potkraj 2022. trebalo je savladati Švajcarsku u poslednjem kolu, a državni tim je i ispoljio vrlinu da je kadar da pređe u vođstvo i kad gubi.
To što mu je na kraju izmakao i beznačajni remi (2:3) bio je plod taktičkih grešaka, nedovoljne spremnosti pojedinaca da budu na visini zadatka i prednosti samog protivnika.
Kakvi su Švajcarci na turnirskom takmičenju govori i njihova pobeda protiv Srbije na Svetskom prvenstvu u Rusiji 2018, a i podatak da su u Nemačkoj sada šesti put uzastopce prošli grupu, počev od Mundijala u Brazilu 2014 (u osmini finala u subotu igraju protiv evropskih šampiona Italijana).
Ako je neka reprezentacija u Evropi po svojim bazičnim karakteristikama slična Švajcarskoj, onda je to Danska – disciplinovana u svim linijama tima, sa homogenom struktirom igre i sa pojedinačnim veštinama glavnih oslonaca.
Kad god su nas Danci kroz istoriju pobeđivali, ispoljavali su upravo te crte.
Da se ne vraćamo u prošlost i na baljezganja da su oni nama kao nešto dužni iz 1992.
Kakvi mogu da budu, uverio se i Piksi selektor u prijateljskom susretu na početku 2022, koji im je autoritativno pripao s 3:0, na stranu to što se na svom stadionu u Kopenhagenu gde se igralo pred svakim osećaju 30 odsto moćnije nego što realno jesu.
Danska je u Nemačkoj protiv Slovenije pokazala da može potpuno da kontroliše igru sa napadačkim ambicijama, a u duelu s ipak i dalje neuverljivim Englezima ispoljila je čvrstinu, osobenu skandinavskom fudbalu.
Da ima i ona slabe tačke, videlo se u drugom poluvremenu utakmice sa Slovencima, koji su preporođeno, s velikim motivom, nagrnuli ka njenom golu da izjednače, a u tome su i uspeli.
Za sada car је polugo
Srbiji je u odnosu na prve dve utakmice potrebno novo odelo.
Pre svega ambicioznije za srednji red.
Pominje se s tim u vezi da svežu krv od početka mogu da daju Lazar Samardžić svojim pregledom igre i Veljko Birmančević svojom energijom.
O Sergeju Milinkoviću Saviću se posle onakve neposvećenosti u odbrambenim zadacima na meču sa Slovenijom i ne razmišlja, a teško da će se Stojković u utakmici odluke odreći iskustva Dušana Tadića, koji jeste da ne deluje presudno na našu igru, što se od njega očekuje, ali kao igrač smišljenog jednog poteza za napadačku šansu možda uputi baš jednu, ali ključnu loptu tamo gde treba i kome treba.
Sva je prilika da se na Dance neće ići s dva špica kao prethodno. Mitroviću, koke se nije osmehnula sreća da savlada slovenačkog golmana Jana Oblaka, mesto je zagarantovano, a onda će na klupu Dušan Vlahović. Luki Joviću, strelcu spasa protiv Slovenije u poslednji čas, opet bi trebalo da bude namenjena uloga džokera ako razvoj događaja bude takav da se juri rezultat.
Kako su naši dosad igrali, utisak je da je car polugo, a ne poluobučen.
Večeras je prilika da se za njega izatka prelepo odelo ako štof u igri bude izrazitog kvaliteta.
U suprotnom, sa ogoljenim manama i nedostacima, i najvećim optimistima među podanicima njenog veličanstva reprezentacije biće jasno da car na sebi nema ništa.

Ostale vestiArhiva