Kosta Perović najbolji je igrač Partizanovog košarkaškog tima na početku sezone. U tandemu sa Predragom Drobnjakom predstavlja jedan od najboljih centarskih parova današnje evropske klupske igre pod obručima. Očekuje se da sa Nenadom Krstićem i Darkom Miličićem u reprezentaciji Srbije narednih godina obrazuje moćni trio kolosa, kakav nema nijedna druga svetska selekcija.

Po rečima šefa struke „crno-belih” Duška Vujoševića, koji ga trenira poslednjih pet godina, za visinu od 217 santimetara ima „odličnu tehniku i dobru fantaziju”. Kao jedan od retkih vrhunskih košarkaša koji završava studije, odskače i elokvencijom u razgovoru.

Partizan nikad nije duže vladao našom košarkom, ali ni imao manje uspeha u Evroligi nego prethodnih pet godina. Da li je ove sezone bliži plasman među najboljih 16 evropskih ekipa?

– Ove godine stvarno imamo kvalitet za drugi krug koji je želja svih nas već niz godina. Zadržali smo istu osnovu tima i igre, a Drobnjak se odlično uklopio. Iskusna pojačanja su nam dobro došla. Ne volim da se vraćam na ono što je prošlo, ali kad je reč o ulasku u TOP 16, dugujemo to sebi. Još je rano za procenu, ipak šanse se čine bolje nego ikad. Uz poštovanje protivnika, svi u ekipi mišljenja smo da možemo u sledeću fazu takmičenja.

Ova sezona je poslednja u Partizanu pre odlaska u inostranstvo. Šta to znači za Vašu motivaciju?

– Osvojio sam četiri titule šampiona države, ali voleo bih da ove sezone uzmemo i trofeje u našem Kupu i u Jadranskoj ligi. Prošle sezone smo imali loša izdanja na kraju tih takmičenja, a mislim da je realno da ih ovoga puta završimo kao pobednici. I naravno, da se probijemo u drugi deo Evrolige...

Posle Evropskog prvenstva 2003. godine, nedavno Svetsko prvenstvo u Japanu je bilo drugo veliko takmičenje na kome ste igrali za reprezentaciju. Kako vidite naš nacionalni tim u budućnosti?

– Rezultat na Evropskom šampionatu koji nas očekuje sledeće godine u Španiji zavisi od sastava reprezentacije. Od toga da li će se odazvati igrači koji budu pozvani. Ove godine je bilo onih koji nisu mogli i onih koji nisu hteli. Ja sam optimista. Gledam to kroz iskustvo sa mladim reprezentativnim selekcijama, koje su pokazale potencijal. Moramo biti strpljivi i sačekati da se tim uigra. Jer, ni oni koji su bili saigrači u klubovima, nikada nisu zajedno igrali na tako visokom nivou kao što su evropska i svetska prvenstva.

Na „draftu” za NBA ligu prošlog juna izabrani ste od Golden Stejt Voriorsa sa 38. pozicije, mada su sve pretpostavke bile da ćete biti bolje plasirani. Da li to utiče na planove?

– Pokušaću da izvučem maksimum iz onoga što bude nudila situacija. Svih 30 igrača iz prvog kruga „drafta” imaju garantovane trogodišnje ugovore, s druge strane oni iz druge runde mogu da potpišu za veći novac od igrača koji su bili plasirani na višim pozicijama. Kada ništa nije garantovano klub može da diktira uslove. Meni predstoji borba za ugovor u NBA, jer moraću da isplatim i obeštećenje Partizanu i da zaradim za sebe. Zato sam trenutno orijentisan na Ameriku, a ne na evropske klubove. Golden Stejt, za čijeg trenera je došao Don Nelson, računa na mene. Misle da imam potencijal i posle „drafta” su me na polučasovnoj pres-konferenciji predstavili medijima kao njihovog budućeg igrača. Voleo bih da igram u tom timu, odgovara mi i grad jer Oklend je „preko puta” San Franciska. Bilo bi mi sigurno lakše ako i tada u ekipi bude Žarko Čabarkapa. U svakom slučaju vidim sebe u NBA ligi, o kojoj mi mnogi pričaju. Redovno se telefonom čujem sa Nenadom Krstićem, a Drobnjak mi govori o iskustvima koja je stekao za četiri godine.

Okršaji sa kolosima kao što su 148 kilograma teški Šakil O`Nil i 231 santimetar visoki Kinez Jao Ming zahtevaju najoštriju igru, a do sada je utisak sa strane bio da Vas ništa ne može da iznervira?

– Za sve ove godine u Partizanu nisam dobio nijednu tehničku grešku. Jedina u karijeri dosuđena mi je dok sam bio u Beopetrolu, zbog toga što sam malo duže ostao da visim na obruču posle „zakucavanja”. U poslednje vreme ljutim se na sebe, a počele su da me nerviraju sudije... Navikao sam da imam niže rivale pod košem, ali imao sam prilike da igram i sa višim od sebe. To je slučaj sa Slavkom Vranešom, bilo je čudno u početku, ali sam se prilagodio. Verujem da ću se snaći kada sa druge strane bude bio Ming.

Da li i dalje rastete?

– Prestao sam pre dve, tri godine. Nisam izrastao naglo, išlo je postepeno. Osim u jednom periodu u osnovnoj školi, uvek sam bio najviši. Iako u familiji niko nema ni približno ovu visinu, otac je visok 192 santimetra, majka 180. Navikao sam i ovde da svi na ulici gledaju u mene, pa možete da zamislite kako je bilo u Japanu, gde su me ljudi inače oduševili ljubaznošću. Važno mi je da mi noga ne raste već šest godina, nosim broj 52...

Ostale vestiArhiva