Iako je još na samom početku, ova predizborna kampanja, po mišljenju mnogih analitičara, biće jedna od najoštrijih i najprljavijih predizbornih bitki. Od izbornih rezultata, prema njihovim procenama, zavisiće ne samo to ko će formirati novu vladu, već će oni umnogome odrediti poziciju stranaka u dužem vremenskom periodu. Da su u pravu potvrđuju i poslednje optužbe o navodnoj povezanosti sa zemunskim kriminalnim klanom koje su razmenile Demokratska stranka i Srpska radikalna stranka.

I predsednik Jedinstvene Srbije Dragan Marković Palma (na listi koalicije DSS-NS) najavio je da će uskoro obelodaniti kompromitujuće podatke, kako kaže za naš list, čim njegovi insajderi prikupe dokumentaciju, o Dragoljubu Mićunoviću i Draganu Šutanovcu, takođe visokim funkcionerima DS-a.

Mnoge od ovih optužbi verovatno nikada neće biti dokazane na sudu a, što je još gore, ni nadležni organi ne pokazuju preterano interesovanje da sve te navode proveravaju. To je pokazala praksa iz prethodnih predizbornih kampanja. Jedan od razloga je i to što se funkcioneri stranaka retko odlučuju da svoja saznanja prvo dostave nadležnim državnim organima, pa tek ako njihova reakcija izostane, o tome obaveste javnost. S druge strane, policija i pravosuđe tako imaju alibi da kažu da nemaju kapacitete da utvrđuju istinitost baš svake optužbe objavljene u medijima. Tako, građani ostaju uskraćeni za podatak šta je od iznetih optužbi tačno, a šta kleveta.

Pitanje je i da li su oni koji optužbe iznose, te kompromitujuće podatke slučajno dobili baš uoči izbora (i od koga), ili su za njih znali odranije, ali su čekali podesan trenutak za njihovo objavljivanje. A priroda nekih od optužbi je takva da su, ako su tačne, stranke te podatke mogle da dobiju samo iz bezbednosnih struktura, što opet otvara pitanje da li ljudi iz tih struktura prikupljaju podatke o kriminalnim radnjama kako bi počinioce sudski procesuirali, ili da bi ih koristili za manipulaciju u političke svrhe.

Izvlačenje iz fioka kompromitujućih podataka po neku ličnost ili partiju baš uoči izbora Vladimir Vuletić, sociolog, objašnjava time što između stranaka postoji prećutni sporazum o nenapadanju, jer nema gotovo nikoga bez „putera na glavi”. Kada, pak, Pandorina kutija bude otvorena, onda se te neproverene ili poluproverene informacije plasiraju kao argumenti.

– Većina političkih stranka se nije na najbolji način pripremila za ove izbore, nema šta novo da ponudi biračima, a bez jasne političke ideje i cilja u koji i sami veruju jednostavno se okreću negativnoj kampanji, optužujući drugoga – objašnjava Vuletić.

Otvaranje novih i podsećanje na stare afere u prethodnim predizbornim kampanjama pokazalo se ipak kao jedan od recepata za uspeh. Uostalom, vladajuća koalicija je došla na vlast upravo kritikujući prethodnu vladu zbog afera (Kolesar, Janjušević, Rašeta...), kojih se danas gotovo niko i ne seća.

Međutim, nova vlast ne samo da nije ostala imuna na ovu boljku, već se u protekle tri godine broj afera višestruko uvećao. Istina, neke od njih je upravo sama vlast otvarala.

Tako je lider G17 plus i dojučerašnji ministar finansija Mlađan Dinkić za ugovor o nabavci vojne opreme u količinama koje su daleko premašile potrebe Vojske SCG sa biznismenom Miletom Dragićem tvrdio je da je reč o pljački stoleća, a tadašnji ministar odbrane Prvoslav Davinić, koga je na tu funkciju predložio upravo G17 plus, ostao je bez posla i prepušten je pravosudnim organima. Treba li podsetiti da epilog još nije na vidiku.

Onda je izbio skandal sa zakupom izraelskog špijunskog satelita. Glavni akter je opet bio Davinić.

U „aferi Mobtel” ministri Velimir Ilić, Predrag Bubalo i Mlađan Dinkić optužili su porodicu Karić za navodno nanošenje štete državi od oko 700 miliona evra. Ipak, i pored tako teških optužbi, Karić je ipak uspeo da pobegne iz zemlje.

Usledila je afera sa koferom u kojem se nalazilo sto hiljada evra navodno namenjenih viceguverneru Dejanu Simiću, pa kupovina garniture šinobusa starih četvrt veka mimo Zakona o javnim nabavkama i trostruko skuplje nego što su u sličnom poslu prošli Hrvati.

Iako su dobro uzdrmala javnost, nijedno od ovih otkrića nije dobilo konačan ishod na sudu, kao što to verovatno neće biti slučaj ni sa međusobnim optužbama radikala i demokrata.

Slučaj generalnog sekretara vlade Dejana Mihajlova koji je pred Specijalnim sudom priznao da je saopštenje u kojem je u toku kampanje za predsedničke izbore 2004. godine optužio čelnike DS-a da znaju ko je ubio Đinđića, samo deo političke borbe i da za to nema nikakvo pokriće, jedinstven je u našoj sudskoj i političkoj praksi.

Ovoga puta, političari su se možda preračunali jer najnovija istraživanja javnog mnjenja pokazuju da oslanjanje na afere neće biti dovoljan adut u ovoj predizbornoj kampanji. Prema rečima Marka Blagojevića, direktora programa Cesida, njihovo istraživanje govori da više od 70 odsto građana smatra da stranke lažno optužuju jedna drugu. Nepoverenju je, pokazuju rezultati ovog istraživanja, doprinela upravo činjenica da nijedna afera nije do kraja raščišćena.

„To što se afere plasiraju, ali ne dobijaju i epilog dovodi u pitanje takav način vođenja kampanje. To je u jednom trenutku moglo da ima uspeha kod birača, ali kako vreme protiče, a afere se ne razrešavaju pokazuje se da takva kampanja više nema efekta”, kaže Blagojević.

Prema rečima Vuletića, krajnji efekat proizvodnje afera je povećanje broja apstinenata – ljudi koji ne veruju nijednoj političkoj stranci. Kada dođe do zasićenja, birači jednostavno kažu „svi ste vi isti”, objašnjava on.

Činjenica je, međutim, da naši političari ne odustaju od strategije da što je više moguće ocrne političke suparnike, a da manje govore o sopstvenim programima i rezultatima. Direktor Centra za proučavanje alternativa dr Milan Nikolić kaže da pravila političke igre ne postoje.

– Ako uđete u negativnu kampanju, nekoga „olajavate”, onda će on vama da uzvrati istom merom. To se ne isplati, osim ako nemate izuzetno jake argumente, pa onda vaš protivnik ne može ništa drugo nego da i sam izmisli nešto. Negativne kampanje štete i jednima i drugima, i onima koji ih pokreću i napadnutima – kaže Nikolić.

Advokat Miloš Todorović, doskora izvršni direktor Cesida, kaže da onima koji su izblaćeni ostaje samo da podnesu krivičnu prijavu za klevetu.

„To je veoma problematično u Srbiji, jer svi oni koji kleveću uglavnom imaju imunitet. Nije praksa skupštine, odnosno Administrativnog odbora da se imunitet oduzima zbog krivičnog dela klevete. Ima mnogo političara koji će sasvim sigurno biti poslanici, koji su u poziciji da kleveću koliko god hoće i nikada za to neće odgovarati”, kaže Todorović.

Da apsurd bude veći, ističe Milan Nikolić, u goroj poziciji mogu da se nađu oni koji su relativno „čisti”, jer kada politički protivnik ne može ništa da „iskopa” on će posegnuti za čistom laži koja može biti mnogo gora, nego što bi ikada bila neka stvarna afera. A dokazivanje nevinosti je u Srbiji dug i mukotrpan proces.

-------------------------------------------------------------------------

Koga finansiraju tajkuni

I kandidat za poslanika Srpskog pokreta obnove Danica Drašković dala je ovih dana doprinos „podgrevanju” atmosfere u pedizbornoj kampanji, optuživši „takozvane demokratske stranke” u Srbiji da ih finansiraju „tajkuni”.

Draškovićeva je za novosadski „Dnevnik” kazala da je „javna tajna” da šefovi „tih stranaka” primaju od 40.000 do 60.000 evra mesečno „na ruke” i od toga žive.

Ona nije precizirala o kojim strankama i o kojim liderima je reč. „Neka odgovore zašto se ne bore protiv tajkuna, da li su tu posredi privatni interesi, ili žele da dva čoveka budu vlasnici Srbije? I vlada donosi odluke koje tajkunima odgovaraju, bar kada je u pitanju ekonomska oblast”, kazala je Draškovićka.

Nije želela da precizira na koja dva „tajkuna” misli, ali je kazala da „ta imena svi znaju”. Dodala je da je reč o istim ljudima „koji su bili bogati i u vreme Miloševića i postali još bogatiji u doba ove dve vlade”.

Ostale vestiArhiva