VAŠINGTON, 10. decembra – U spoljnoj politici Amerikanci najmanje vole zagonetke, a ovih dana status enigme daju – Rusiji, iako šef Kuće nije odustao od svojevremene ocene da su on i šef Kremlja „srodne duše”. Predsednici Džordž Buš i Vladimir Putin se i dalje učestalo sreću, prosečno tri puta godišnje, ali ovdašnji analitičari sugerišu da strateški putevi tog moćnog „tandema” sada više ne idu uporedo kao pre šest leta, već da se sve više razdvajaju, a mestimično i „neugodno” presecaju. Parafrazirajući naslov Stendalovog romana, pojedini funkcioneri i eksperti odavde ta razmimoilaženja pokušavaju da prikažu kao promenu istorijske boje Moskve „od crvene ka crnoj”, od nestalog komunizma ka izrastanju u petrolejsku silu. Takvoj novoj „perestrojci” posvećene su mnoge studije u kojima se čak upozorava da Rusija naftnom politikom sada više uzdrmava Zapad nego bivši SSSR naperenim nuklearnim raketama u hladnom ratu, da u njoj demokratija ustupa mesto autoritarnosti karakterističnoj za energetske sile i da će se taj kurs nastaviti sve dok je cena barela nafte, kojom je ekonomski znatno ojačala, 50 ili više dolara…

Uprkos takvim uveravanjima, Vašington kao da ne veruje u nagoveštaje nekih konkretnih poteza Moskve. Tako su izostali medijski i zvanični komentari, ako se izuzme izjava državnog podsekretara Nikolasa Bernsa da je „iznenađen”, o izjavi ruskog ambasadora u Beogradu, Aleksandra Aleksejeva, da je Moskva spremna da uloži veto u Savetu bezbednosti UN ako predlog rešenja sa status Kosova i Metohije ne bude prihvatljiv za Beograd i Prištinu.

Takva najava se ovde, utisak je, mahom doživljava kao „neuverljiva”, nešto kao pokušaj Moskve da i to pitanje ubaci u „paket” međusobnog namirivanja „mnogo krupnijih” interesa s Vašingtonom. U realnost nagoveštenog veta ne veruje ni Martin Slecinger, direktor istčnoevropskih studija u vašingtonskom centru „Vudro Vilson”. „Velika je razlika između onog što Rusi govore ili kad prete šta bi mogli da urade i onoga što stvarno rade na Balkanu” – tvrdi Slecinger, navodeći primere od kraja Drugog svetskog rata do NATO bombardovanja SRJ. Odgovarajući na pitanje dopisnika našeg lista, ovoga puta on je bio neuobičajeno kategoričan u neverici prema jednoj diplomatskoj mogućnosti: „Nadam se da se niko na odgovornom položaju u Beogradu ne zavarava da će samo zato što je ruski ambasador izjavio da će Moskva uložiti veto, Rusija to zaista i učiniti”.

Slecinger misli da „Rusi, zapravo, ne žele veto odluku”. Jer, rešavanje „statusa Kosova, njima ukršta dva puta: ako Kosovo dobije uslovnu nezavisnost to bi moglo da bude loše presedan u korist separatista u Čečeniji, dok bi, takođe, moglo da ohrabri separatiste, koje Rusi podržavaju, u Gruziji”. Pa opet odsečno zaključuje: „Ne mislim da Kosovo toliko znači Rusima da bi oni zbog njega uskomešali osinjak na mekom južnom boku svoje zemlje”.

Osvrćući se na Bernsovo iskazano „iznenađenje” ruskim potezom, Slecinger kaže da političara tako velikog iskustva (bio je i ambasador SAD u NATO) ne bi trebalo da iznenadi bilo šta što Rusi čine u spoljnoj i unutrašnjoj politici. I dodaje da bi kao iznenađenje moglo da se doživi „to što Rusi nisu dosad koristili reč veto u diskusijama Kontakt grupe”.

Napominjući da mu možda „nedostaje mašta”, Slecinger ne nazire postizanje kompromisa između Beograda i Prištine, pa mu kao najverovatniji ishod izgleda „uslovna ili prelazna nezavisnost” Kosova i Metohije. Ali, predočava, da „će međunarodno priznanje nezavisnosti sačekati trenutak kad Kosovo ostvari uslove za suverenu zemlju, što bi moglo da zahteva poprilično vremena”. I smatra da „Vašington i Moskva mogu da pomognu da se nađe kompromis, naročito podrškom jakom prisustvu Evropske unije u Srbiji i na Kosovu i da im pomognu u tranziciji za ulazak u integrisanu Evropu…”

Nekoliko istaknutih eksperata je, međutim, u ovdašnjem specijalizovano časopisu „Američki interes” produbljeno analiziralo odnose Vašingtona i Moskve, uz ocenu da SAD treba da se priviknu na činjenicu da je Rusija „opet važan akter na međunarodnoj sceni”, da je „sada Moskva samopouzdanija nego ikad posle raspada SSSR 1991”. Gostujući australijski autor Pol Dib navodi i da je „Rusija u poziciji da uspostavlja savezništva sa širim krugom sila, nego što to može ijedna druga velika zemlja”. Pominje, tako, registar od EU i Kine do za Ameriku „nedostupnih” Irana i Severne Koreje…

Sa učestalim zamerkama za „slabljenje demokratije u Rusiji”, slaže se direktor Centra za izučavanje Rusije i istočne Evrope na Univerzitetu Virdžinija Alen Linč, ali konstatuje da se „još može dokazivati da je Putinova vlada najbolja koju je Rusija imala u poslednje vreme, ako ne i u celoj istoriji”. To potkrepljuje podacima o njenom ubrzanom privrednom razvoju, pre svega zaradom na skupoj nafti, ali i ocenom da je sadašnja Rusija ispunila sva tri kriterijuma koje je jedan od kreatora ovdašnje hladnoratovske doktrine Džordž Kenan utvrdio kao neophodne za normalizaciju odnosa Vašingtona s Moskvom. A kao takvi uslovi Moskvi bili su zacrtani, ukratko: „napuštanje mesijanske ideologije, demontaža totalitarnog sistema i odustajanje od imperijalizma koji direktno upravlja narodima koji žele i mogu da vladaju sami sobom”.

Linč i drugi poznavaoci ističu da je Rusija sada „neophodna Americi kao partner”. Pogotovu „u izgradnji poslehladnoratovskog sistema bezbednosti za kontrolu nuklearnog i drugog oružja masovno uništavanja, maksimalno operativnoj obaveštajnoj kooperaciji u ratu protiv terorizma, rešavanju energetskih problema pa i kao mogućna protivteža rastućoj Kini”.

Dvostranačka Amerika se sada, čini se, nalazi u sopstvenoj tranziciji prema nekadašnjem glavnom protivniku čijoj je tranziciji prethodno doprinela. U Rusiji vidi i neophodnog saradnika i silu koja svoj sistem formira i spoljni uticaj širi mestimično do „zabrinjavajućih razmera”.

Posle višedecenijske faze rivalstva i godina ubrzanog partnerstva, Rusija ovde dobija tretman neke vrste „rivala u partnerstvu” ili „partnera u rivalstvu”. Možda i oko upotrebe prava veta, a svakako – oko niza meta najvišeg prioriteta.

-----------------------------------------------------------

Uticaj nafte

Pad SSSR i obnova snage Rusije mogu da se sagledaju i kroz kolebljivost – cene nafte, sugerišu pojedini američki analitičari. U esejima o „petropolitici”, uvodničar „Njujork tajmsa” Tom Fridman, podseća da je na dan raspada SSSR cena barela nafte bila blizu 16 dolara, za oko četiri puta niža nego sada kad Rusija „ponovo raste”.

Ostale vestiArhiva