ZAGREB – Predsednik Hrvatske Stjepan Mesić izvinio se juče zbog svog govora, održanog u Australiji 1992. godine u kojem je veličao Nezavisnu državu Hrvatsku (NDH). „Evo, direktno se izvinjavam svima koji stoje na antifašističkim pozicijama i koji su možda pomislili da sam promenio politički stav i da sam svoja najdublja uverenja prodavao i gazio”, rekao je Mesić u intervjuu „Feral tribjunu” posle insistiranja novinara Ivice Đikića da se javno izvini. On se ponovo pravdao kontekstom i vremenom u kojem je ta izjava izrečena, objašnjavajući da je to bio „mali kompromis naoštrenoj publici”, preneo je internet portal Net.hr.

„Izrazio sam žaljenje i smatram da je to izvinjenje. Izvinjenje onima koji su posumnjali da sam menjao svoje stavove o ustaštvu i NDH. Samo shvatite da nije isto govoriti pred iseljenicima u Australiji i pred Savezom boraca. Bio je to trenutni ustupak i ništa drugo”, ponovio je Stjepan Mesić.

Šta vam je, gospodine Mesiću, prvo palo na pamet kad su vam javili da je Index.hr objavio snimak vašeg proustaškog govora održanog u Australiji sredinom 1992. godine?

– Nisam se mogao setiti gde sam to govorio, jer sam ranih devedesetih održao stotine govora. Hrvatska se tada branila, bili smo u nametnutom ratu... Sigurno je da sam u to vreme održao još govora sličnih ovome.

– Trebalo je ljudima objasniti gde smo se našli i kako se možemo odbraniti. Nekoliko puta sam ponovio i onu svoju rečenicu koju sada često citiraju, ali na pogrešan način: da Srbi iz Hrvatske ne mogu odneti ništa, izuzev blata što su ga u ovu zemlju doneli na svojim opancima. Pobunjenim Srbima rekao sam nešto sasvim drugo: „Srbi na svojim opancima u Hrvatsku nisu doneli Srbiju, nego su je mogli doneti jedino u svojim srcima, kao što su Hrvati u Burgenland, u Gradišće, doneli Hrvatsku u svojim srcima i lojalni su građani Republike Austrije. Tako i Srbi koji žive ovde treba da budu lojalni građani Hrvatske.”

U tom australijskom govoru definitivno ste kazali da je 10. april, datum proglašenja NDH, predstavljao hrvatsku pobedu i da Hrvati nemaju zašto da se izvinjavaju zbog Jasenovca?

– Rekao sam da se Hrvati, kao narod, nemaju kome izvinjavati, jer smo bili na strani pobednika u Drugom svetskom ratu. Ko pita narode... Nemam se ni ja za šta izvinjavati, ja sam bio u NOB-u, jedanaest mojih poginulo je u partizanima, ja sam bio na strani onih što su pobijeni u Jasenovcu. Zašto bih se ja, kao Stipe Mesić, izvinio!? Ali kao predsednik Republike izvinio sam se prvom prilikom, i to su mi prigovarali ovi hrvatski radikali, ovi što su se obogatili tokom rata. U Beogradu sam se izvinio svima kojima su Hrvati, bilo kad i bilo gde, naneli bol i nepravdu, ali to sam učinio kao predsednik države, a ne kao Stipe Mesić. To je bio moj posao.

Zašto ste kazali da je proglašenje NDH bilo pobeda Hrvata?

– Napravio sam kompromis, i žao mi je što sam ga napravio, ali takvo je bilo vreme. Onima koji su me slušali učinio sam ustupak i rekao da su NDH priznale sile osovine, ali nisam veličao NDH, nisam je čak ni spomenuo, spomenuo sam samo 10. april. Već 11. aprila videlo se kakva je to država. Osim toga, nikad nisam rekao da su zločinci bili svi oni koji su stali na stranu NDH.

Vi ste, znači, tada zbog nekog višeg interesa i nekog višeg cilja žrtvovali svoje lično uverenje i svoj ljudski i politički integritet?

– Računao sam ovako: to je jedan mali kompromis koji će mi omogućiti da te ljude dovedem u poziciju da shvate kako je jedino ispravno bilo biti na strani antifašista u Drugom svetskom ratu. Međutim, nezadovoljan sam zbog toga što mi ovde ništa nismo učinili da deca u školi uče istinu o NOB-u i antifašizmu, pa nam se onda događaju incidenti u kojima mladi ljudi iskazuju svoju privrženost fašizmu i zločinima. Ovde se falsifikuje istorija, javljaju se tobožnji naučnici koji izjednačavaju Jasenovac i Blajburg...

Da li vam je teško preko jezika prevaliti ono direktno i nedvosmisleno – „izvinjavam se”?

– Izrazio sam žaljenje i smatram da je to izvinjenje onima koji su posumnjali da sam menjao svoje stavove o ustaštvu i NDH. Samo shvatite da nije isto govoriti pred iseljenicima u Australiji i pred savezom boraca. Bio je to trenutni ustupak i ništa drugo.

Jesu li rečenice poput ove u Australiji, pa one – po vama, krivo interpretirane – o Srbima i opancima, pa saborsko razrešenje ubijenog sudije Đorđa Kalanja iz Gospića, predstavljale odraz vašeg političkog razmišljanja tih godina ili su sve to bili ustupci zbog ostvarenja nekih viših interesa?

– Prve dve stvari sam već objasnio, a evo sad i o sudiji Kalanju. To nije bio nikakav ustupak. Odbor za imenovanja i razrešenja prosledio je svoj predlog i otkud sam ja kao predsednik Sabora mogao znati za sudbinu svih onih koji su bili na tim listama. Ja stvarno u tom trenutku nisam znao što se dogodilo sa Kalanjem i tek sam kasnije dobio informacije da je ubijen u Gospiću. Bilo mi je užasno žao, jer ja sam potpisao razrešenje mrtvog čoveka! I to čoveka o kome sam naknadno čuo sve najbolje. Da je iko rekao šta se dogodilo sa sudijom, tog razrešenja ne bi bilo.

Jeste li, kako piše „Novi list”, ranih devedesetih na Širokom Brijegu izjavili da je „i Široki Brijeg hrvatska zemlja”, i je li to bilo onda kad ste, po Tuđmanovom nalogu, išli da smenite Stjepana Kljujića s čela HDZ-a BiH?

– Ne znam odakle im to, ali valjda je i „Novom listu” jasno da na Širokom Brijegu žive Hrvati. Što se tiče Kljujićeve smene, došao sam sa zadatkom da ga smenim. Rekao sam to Kljujiću. No, on je pitao da li je Tuđman zatražio njegovu ostavku. Kazao sam da jeste. Kljujić je tada rekao da odlazi, jer bi mu se, kako je kazao, u suprotnom moglo dogoditi da bude smenjen iz života.

Ostale vestiArhiva