„Jugoslavija će za godinu dana prestati da funkcioniše kao federalna država i verovatno će se raspasti za dve godine. Ekonomske reforme neće odložiti raspad”, pisalo je oktobra 1990. u izveštaju koji su za vlast u Vašingtonu napravile američke obaveštajne službe, među njima i CIA. Međutim, administracija Džordža Buša starijeg je tu obaveštajnu procenu odbacila kao „preteranu” i nastavila da podržava jedinstvo zemlje. To nije bilo jedino krupno razilaženje vlasti i obaveštajaca u vezi s Jugoslavijom, saznajemo ovih dana, pošto je sa mnogih dokumenata o periodu od 1947. do 1990. skinuta oznaka tajnosti. Tako je američki otpravnik poslova u Beogradu godinu dana pre sukoba Tita i Staljina najavio tu mogućnost u depeši Stejt departmentu. „Glupost”, napisao je velikim slovima preko poruke iz 1947. tadašnji podsekretar Stejt departmenta Din Ačeson. Ipak, i obaveštajci su pravili velike greške. Američki špijuni su 1990. procenili da će Albanci na Kosovu početi „dugotrajan oružani ustanak”, a nisu predvideli tada mnogo realniji sukob Srba i Hrvata.

„Široki rat među republikama nije verovatan. Osim na Kosovu, tokom naredne dve godine na koje se odnosi ova procena, neće biti organizovanog ratovanja proisteklog iz hroničnih sukoba”, napisali su tada, dodajući da su šanse da Srbija iskoristi vojnu silu veoma male. „Ako izuzmemo takve očigledne promašaje, interpretacija podataka i predviđanje trendova bili su uglavnom ispravni”, kaže Miša Gleni, britanski novinar i istoričar.

-----------------------------------------------------------

Kosovo – jugoslovenska polja smrti

(Iz obaveštajne procene NIE 15-90, 18. oktobar 1990.)
Albansko-srpsko neprijateljstvo vuče korene iz istorijskog perioda pod otomanskim Turcima, kada je veliki broj Albanaca izabrao islam, šireći svoj uticaj u carstvu koje je često vršilo represiju nad hrišćanskim srpskim podanicima. Albanski odmetnici su 1915. pljačkali Srbe koji su se povlačili. Italijani i Nemci su 1941. u Albancima našli dobrovoljne saveznike. Pojedine naoružane albanske antikomunističke jedinice ostale su netaknute do 1948. Te godine Tito je dao svom šefu bezbednosti Aleksandru Rankoviću (Srbinu) odrešene ruke da pokrene kampanju protiv albanskih gerilaca koja se očigledno izdvajala po okrutnosti čak i u balkanskim analima (jedva pomenuta epizoda u jugoslovenskim udžbenicima istorije). Tri puta od tada, 1968, 1981. i 1989–1990, jedinice redovne armije slate su da uguše nasilje između dve zajednice.

Albanska populacija na Kosovu dramatično se uvećala posle Drugog svetskog rata. Uz najveću stopu nataliteta u zemlji i egzodusom Srba i Crnogoraca, albansko stanovništvo na Kosovu se uvećalo sa 65 procenata po popisu 1971. na 77 odsto, koliko ih je bilo poslednje godine popisa 1981. Veruje se da ih je danas blizu ili možda preko 90 procenata. Srbi tvrde da su Albanci sistematski proterivali Srbe i Crnogorce iz pokrajine, navodeći razne terorističke akcije. Dokazi za to su sporadični. Srbi takođe tvrde da postoji zavera Albanaca da se Jugoslavija rasparča tako što bi se Kosovo pripojilo Albaniji, to nazivaju izdajom i tvrde da imaju pravo i dužnost da je spreče. Međutim, još nisu predstavljeni nikakvi pouzdani dokazi o izdajničkoj zaveri ovakve prirode.

Raniji pokušaji Beograda da kooptiraju albanske lidere pokazali su se kao uspešni samo kratkoročno; ove lokalne predstavnike ljudi bi brzo počeli da posmatraju kao marionete. Danas ne postoji nijedno albansko rukovodstvo na strani Beograda koje uživa poverenje. (Fusnota: Jedan visoki slovenački zvaničnik oprezno je izneo komentar američkom zvaničniku koji je bio u poseti: „Sve ove godine trebalo je da zapošljavamo Albance umesto da tražimo izdajnike.”) Uprkos masovnom prisustvu srpske policije i strogim sudskim procesima prema svakom Albancu koji se javno zalaže za autonomiju, razvila se jedna „alternativna” albanska politička organizacija koja deluje sve definisanije. Sumnjamo da postoji više tajne političke aktivnosti nego što je nama poznato.

Srpska represija na Kosovu poslednjih meseci stalno raste. Posebno su teško pogođene male privatne albanske radnje: one koji su vlasnici zatvorili u okviru generalnog štrajka u znak protesta zbog srpskog ugnjetavanja srpska policija je zapečatila i sada im ne dozvoljava da ih ponovo otvore. Demokratski savez Kosova – najveća partija u pokrajini – naglašava nenasilje kao svoj kredo, ali sve češće ističe da će, ukoliko Srbija ne prekine sa represijom, biti nemoguće da zadrži taj princip. U međuvremenu, odluka da se Kosovo proglasi za republiku u okviru Jugoslavije i da se objavi ustav, doneta na tajnom sastanku raspuštene skupštine Kosova 7. septembra, predstavljala je direktan izazov Srbima i dovela je međunacionalnu napetost do možda prelomne tačke.

-----------------------------------------------------------

Teške odluke za Srbiju

Ključno pitanje za Srbiju je „sudbina” Srba koji žive izvan granica Srbije. Ovo pitanje ima najveći psihološki značaj za Srbe, ali nijedno rukovodstvo u Beogradu ne može lako da prihvati odgovornost za cepanje jedinstva srpskog naroda, zbog kojeg su Srbi, kako smatraju, vodili - i dobili - četiri krvava rata u ovom veku. Konfederaciju kao kompromis Srbi bi takođe shvatili kao fragmentaciju srpskog naroda i „gubitak” srpskog narodnog jedinstva.

Srbija bi čak mogla i da odbije da razgovara. Time bi na sebe navukla odgovornost da je ubrzala raspad države. Međutim, u takvim razgovorima alternative Srbije su isto tako neprijatne: pretnje da će po potrebi upotrebiti silu da bi je sačuvala recept su za građanski rat sa neizvesnim izgledima za „pobedu”; da se opredeli za secesiju same Srbije, zaključujući da će bolje zastupati interese Srbije kao suverena država nego kao oslabljeni entitet u labavoj konfederaciji; ili da pristane na labavu konfederaciju kakvu su tražile Slovenija i Hrvatska.

Ukratko, čini se da Srbija može da „spase” jedinstvo srpskog naroda samo uz rizik građanskog rata. Čak i da Srbija izađe kao „pobednik” bila bi međunarodno diskreditovana, bankrotirana, ostavljena da nameće svoju volju brojnijim neprijateljskim narodima i izolovana kad su u pitanju problemi sa Kosovom i Makedonijom.

-----------------------------------------------------------

Malo verovatan ishod

Šanse da Jugoslavija nekako opstane veoma su male. Ako se taj malo verovatan scenario ipak ostvari, evo kako bi izgledao.

Sećanja na krvavi međusobni građanski rat tokom Drugog svetskog rata i strah od novog razornog sukoba uticali bi na dva najbrojnija južnoslovenska naroda – Srbe i Hrvate – da ostvare neku vrstu političkog prilagođavanja. Kompromis za očuvanje Jugoslavije podrazumevao bi sledeće:

Osnovni principi:

– Nema promena postojećih republičkih granica.

– Nema promena postojećeg međunarodnog statusa Jugoslavije.

– Uzajamno priznavanje suverenosti svake republike.

Konfederalne institucije:

– Jedno ministarstvo spoljnih poslova za koje bi se birali diplomatski predstavnici, sa jednim mestom u Ujedinjenim nacijama i drugim međunarodnim telima.

– Centralna vojna organizacija sa zajedničkim generalštabom, odgovorna za planiranje, obaveštajni rad, obuku, nabavke u mirnodopskim uslovima, i sa kontrolom nad svim oružanim snagama, ali samo u ratnim uslovima.

– Centralna banka, koja utvrđuje makroekonomsku politiku, izdaje zajedničku valutu, određuje zajedničku kursnu stopu, i centralna carinska uprava koja primenjuje zajednički carinski režim.

Ovlašćenja republika:

– Pravo veta na odluke konfederalne vlasti.

– Kontrola unutrašnje bezbednosti, uključujući garantovanje prava manjina.

– Operativna kontrola nad nekim ili svim vojnim jedinicama, stacioniranim na teritoriji te republike (uz mogući izuzetak jedinica mornarice i vazduhoplovstva).

– Prikupljanje poreza i raspodela sredstava u skladu sa međusobno dogovorenim konfederalnim obavezama.

Jedino Srbi mogu da otvore vrata konfederalne Jugoslaviji, a lider Srbije Slobodan Milošević drži ključ. Neki posmatrači osećaju da je on izloženim pritiscima da to pokuša. Ako to ne bude uradio, daće moć svojim protivnicima da mogu da ga smene. Potencijalne posledice neuspelog kompromisa bile bi u ovom pogledu suviše velike da bi narodi i lideri Jugoslavije odustali od svakog pokušaja da nađu kompromis.

-----------------------------------------------------------

Posredan uticaj SSSR-a

Sovjetski Savez imaće samo posredan uticaj na ishod u Jugoslaviji – na primer, kroz multilateralni forum. Njegova geografska odvojenost, njegovo odustajanje od hegemonije u Istočnoj Evropi i njegova unutrašnja preokupiranost centrifugalnim tendencijama sličnim onima u Jugoslaviji, stvoriće od njega posmatrača, a ne učesnika u jugoslovenskim događanjima. U najboljem slučaju, Moskva će želeti da se uključi u evropske napore, verovatno u okviru OEBS-a, da bi rešavala problem unutrašnjeg nasilja.

Slabljenje centralne vlasti u Beogradu probudilo bi iredentistička osećanja među nekim od jugoslovenskih suseda. Pojedini od njih polažu zasad neaktivno, ali snažno, pravo na susedne teritorije i stanovništvo. Od toga je interesovanje Tirane za Kosovo najmanje izraženo, ali najjače. Postkomunistička Albanija postala bi skoro neodoljivo privlačna za kosovske Albance. U međuvremenu, već glasno izraženo pravo Bugarske na deo makedonske teritorije postaće još snažnije. To su problemi Srbije; Hrvatskoj i Sloveniji oni daju prednost u rešavanju raznih zahteva i protivzahteva u odnosima sa Srbima. I oni imaju sopstvene pogranične probleme, ali oni nisu ni približni po veličini i hitnosti rešavanja ovima koje ima Srbija.

Srpska nacionalistička vlada u Beogradu, oslobođena ograničenja koja su dotad nametale hrvatska i slovenačka strana, biće žestoke u odbrani svojih interesa na jugu. Pri tom će Srbija po tradiciji gledati na sever i istok, tražeći razumevanje i podršku. Rumunija, tradicionalni saveznik Srbije u balkanskim nadmetanjima, neće postati pretnja za Srbiju. Bugarska će u najboljem slučaju zadržati svoj tradicionalno uzdržan stav, a pretnja će postati samo ako ne bude mogla da reši makedonsku situaciju na zadovoljavajući način. Pozicija Rusije zavisiće od toga kako posthladnoratovska Moskva bude shvatila prioritetne bezbednosne aranžmane na Balkanu. Ukratko, istočni i zapadni delovi izmenjene Jugoslavije moraće, svaki u različitom kontekstu, da se pomire sa arhitekturom Evrope posle hladnog rata.

Ostale vestiArhiva