Direktne strane investicije su veoma poželjne jer se tako obezbeđuje novac za razvoj, ali i za transfer novih tehnologija i znanja, premda je tranzicioni mit da su one univerzalni lek za hronične boljke, kao što su siromaštvo i nezaposlenost, u nedovoljno razvijenim zemljama među kojima je Srbija, smatra prof. dr Danilo Šuković.

Veliki priliv stranih investicija u zemlje u tranziciji poput naše mogu, čak, da dovedu do prezasićenosti posustale ekonomije i nerazvijenog finansijskog tržišta, jer nisu u stanju da apsorbuju plimu kapitala.

To se trenutno dešava u Srbiji u kojoj je priliv stranog kapitala po osnovu privatizacije doveo do precenjenosti kursa dinara u odnosu na evro, što, ukoliko se ne spreči, neminovno vodi u deflaciju čija posledica je pad tražnje i smanjenje proizvodnje, upozorava naš sagovornik.

S druge strane, precenjeni kurs domaće valute dugoročno može da ima za posledicu veliki deficit trgovinskog bilansa i slabljenje izvozne konkurentnosti srpske ekonomije.

Sve to gura zemlju u nove dugove kod stranih poverilaca, za čiju otplatu valja izdvojiti veliki deo budućih, inače prilično skromnih prihoda. To znači da se iz siromaštva i nezaposlenosti ne može lako izaći, bez obzira na priliv stranog kapitala.

Ignorisanje Fridmana

Suprotno aktuelnim dešavanjima, da bi uspela u strategiji smanjenja siromaštva i povećanja zaposlenosti, Srbija bi trebalo da aktivira domaću štednju i da izbegne prekomerno zaduživanje i vođenje politike nerealnog kursa nacionalne valute. Tek u takvim uslovima priliv stranih investicija je dobrodošao, smatra Šuković.

Po njegovim rečima, apologete stranih investicija kao univerzalnog rešenja za sve tranzicione boljke, zaboravljaju na stav nedavno preminulog apostola liberalne ekonomije Miltona Fridmana. On je početkom devedesetih godina prošlog veka ondašnjim čelnicima SFRJ savetovao da pre stranih investicija valja sprovesti radikalne strukturne reforme. I to uz podršku domaće akumulacije, odnosno štednje.

Nevolja je što država nije našla mehanizam za racionalnu alokaciju sredstava, kako bi se štednja plasirala u anemičnu privredu kojoj nedostaju investicije. Ovo tim pre što štednjom domaćeg stanovništva dobrim delom upravljaju strane banke, koje je plasiraju po paprenim kamatama i privredi i građanima.

U Srbiji je, uz to, prema uverenju dr Šukovića, problem što nisu stvoreni preduslovi za rad finansijskog tržišta, tako da se ni 17 godina od ponovnog osnivanja tržišta kapitala nijedna kompanija još ne listira na berzi. Nema inicijalnih javnih ponuda akcija, niti se ide na prikupljanje slobodnih sredstava građana radi ulaganja u domaću privredu i razvoj lokalnih zajednica.

Umesto korišćenja prednosti finansijskog i tržišta kapitala za prikupljanje besplatnih ili jevtinijih sredstava, privreda se zadužuje po zelenaškim kamatama. Tako se povećava ukupan iznos duga prema inostranim i domaćim poveriocima.

S druge strane, građani za sada imaju mogućnost da štednju povere bankama po relativno niskim kamatama, ali im je još uskraćena mogućnost da ulažu u domaća preduzeća posredstvom investicionih fondova i ostvaruju kapitalnu dobit.

Ta dobit je, u našim uslovima, najčešće višestruko veća od prinosa po osnovu štednje u bankama.

Zakon o investicionim fondovima, koji je u Srbiji, kao poslednjoj zemlji u regionu, donet tek polovinom godine, formalno je stupio na snagu, ali se formiranje prvih domaćih fondova očekuje tek početkom naredne godine.

Bogaćenje bogatih

Teoretski posmatrano, kapital bi trebalo da se kreće od bogatih ka siromašnim, koristeći obilnost jevtine radne snage. To znači da bi veći priliv stranog kapitala trebalo da rezultira većim privrednim rastom.

Međutim, ovu naizgled zdravu logiku, prema rečima dr Šukovića, uzdrmao je ekonomista MMF Raguram Radžan, koji je ustanovio da se tokovi kapitala menjaju i da negiraju pomenute teorijske postavke:

Konkretnije, neto efekat finansijskih tokova je suprotan, odnosno kapital siromašnih ide ka bogatima, utvrdio je Radžan.

Prevedeno na svakodnevni jezik – zahvaljujući ulaganjima, bogati su sve bogatiji, a sirotinja sve siromašnija i zaduženija, kaže naš sagovornik, koji je ovih dana, posle višegodišnjih istraživanja, objavio knjigu „Tržište rada i ekonomske nejednakosti”.

Uz to, istraživanja ovog svetski poznatog ekonomiste pokazuju da se brže razvijaju one zemlje koje manje koriste strani kapital, oslanjajući se, pre svega, na domaću štednju, kao osnovni impuls privrednog rasta u nerazvijenim zemljama.

Praksa je pokazala da zemlje koje se isključivo oslanjaju na strani novac nisu uspele da izbegnu iz zatočeništva siromaštva, dok su one koje su prvo aktivirale domaću štednju, poput Kine, uspele da se razviju i da kao takve postanu veliki magnet za strane investitore.

Ostale vestiArhiva