MOMČILO Bajagić Bajaga, uspeh dug tri decenije. Svakodnevicu je odavno pretvorio u poeziju, a od hiljadu napisanih pesama otpevao je nešto više od 200... Dočekao je ovih dana da kruniše karijeru baš u svom gradu kojem je podario najlepše stihove. Večiti mladić naše muzičke scene sa njegovim "Instruktorima" će 23. decembra održati koncert u, nada se, prepunoj "Beogradskoj areni".
U razgovoru za "Novosti", Bajaga ne krije da ima veliku tremu pred ovaj spektakl. Kroz harizmu za kojom luduju mnoge generacije govori zašto je i dalje hipik u duši i kako ga odnedavno u gradskom prevozu zagledaju više nego obično. Prvi put ćaska o ponovnom "preživljavanju puberteta" uz sina, ali i o soliteru gde se rađala ljubav sa suprugom Emom. Uz poslepodnevnu kafu, počinje priču o "Areni", kao najvećem izazovu:
- Pred svaki koncert imam tremu, a zbog ovog će biti još veća. Ona traje dok ne počne prva pesma, posle koje sve iskuliram. A dolaze da me podrže porodica, prijatelji, komšije, drugari iz škole... Najteže je svirati "kod kuće". Uvek si veća zvezda kad odeš u drugi grad.

Kako se borite sa tremom pred izlazak na scenu?
- Kad sam u osamnaestoj godini prvi put svirao sa "Čorbom" i video na "Tašmajdanu" osam hiljada ljudi - noge su mi se odsekle! Nisam mogao da uključim crveni prekidač gitare. Bora i pokojni Rajko, iskusniji od mene, počeli su da udaraju po tom dugmetu. Ne sećam se kako smo ga uključili. Prve tri pesme gledao sam u patos. Nisam smeo glavu da dignem. Opustio sam se tek posle šeste, kada sam video da koncert ide dobro. Posle 26 godina, nemam tu vrstu treme. Kad ne bih bio uzbuđen, značilo bi da me posao ne zanima. Loki, Cvele, Žika i ja smo zajedno 22 godine i najbolje sviramo velike koncerte, jer adrenalin maksimalno skoči. Pred izlazak na binu tradicionalno stavimo ruke na gomilu, kao košarkaši, što je znak da ćemo dati sve od sebe.

Šta vas je toliko dugo održalo na muzičkoj sceni?
- Bio sam super sa roditeljima, živeo u Zemunu i imao svoju sobu. Počeo sam da živim od muzike u osamnaestoj godini, pa sam iznajmio stan u Kosovskoj ulici broj 3. Tek kada su počeli da stižu računi za telefon i struju, ukapirao sam - moram da radim. Momke iz benda i mene su održale svirke. Od toga smo živeli. Mnogi žive komotno radeći u firmama, sa ne tako velikim platama, ali sa sigurnošću da će svakog meseca da im stigne kinta. Poslednjih 30 godina živim sa sigurnošću da kinte neće biti nikad, osim ako ne sednem u kombi ili ne napravim pesmu. Navikli smo da nekad imamo mnogo novca, a nekad ga nemamo mesecima. Ne možemo sebi da priuštimo neraspoloženje ili prehladu, već radimo sve dok stojimo na nogama.

Rekli ste da niste "odlepili" od popularnosti. Ipak, možete da priuštite sebi da birate novinare i medije...
- Kapiram da smo na istom poslu, i koliko mi trebamo novinarima, toliko oni trebaju nama. Pazim da se ne pojavljujem preterano u medijima kako ne bih dosadio ljudima. Imamo medijske udare kad treba. Posle koncerta u Beogradu, odoh u ilegalu. Više volim da šetam po dorćolskom keju, nego da pričam gluposti. Ne treba mi to. Mi smo rok bend koji se trudi da ne bude deo estradnih medija. Odrasli smo na "Dip parplu", "Stonsima"... U duši sam i dalje hipik. Kao klinac sam imao kosu do pola leđa i farmerke zvoncare. Zato ne mogu da se "ložim" na estradu.

Nikada niste bili skandal-majstor i pojavljivali se u žutoj štampi. Nedavno ste šokirali javnost intervjuom za jedan tabloid. Šta se to promenilo?
- Pristali smo na saradnju zato što smo mogli da autorizujemo tekst. Ko god je korektan prema meni, trudim se da mu maksimalno uzvratim. Ipak, uvek ću radije pričati za medije koje odgovaraju mom fazonu.

Živite od posla koji volite i nikada niste imali kafić ili radnju za hemijsko čišćenje. Šta biste radili da ste na ivici egzistencije?
- U vreme bombardovanja mi je porodica bila u Pekingu. Kina je bila jedina zemlja koja nije tražila vize, pa sam uspeo da ih pošaljem tamo. Kada sam otišao za njima, napravio sam koncert za 200-300 naših ljudi. Razmišljao sam šta bih mogao da radim? Imao sam varijantu da sviram gitaru u jednom bluz klubu. Znam 150 bluz klasika. Rekoh sebi, ako ne znam da pevam na kineskom, mogu bar da sviram, to je univerzalni jezik. Ne bežim od rada, po prirodi sam vredan.

"Ortak" ste sa decom. Kako to izgleda?
- Pratim instinkt, pružam im pažnju i podršku, ne drndam ih mnogo svojim idejama. Bio sam šokiran kad je sin Marko uleteo u pubertet pre dve godine. Kada se zaljubio, radije je o tome pričao sa Žikom iz mog benda, jer kao, ja sam mu ćale. Desilo se da je Marko bio s nama na svirci u Kragujevcu. Dok sam radio, on se šetao s Lokijem po gradu. Posle toga mi Loki ispriča gomilu stvari koje nisam znao, jer je Marku "truba" da mi kaže, a Loki mu je ortak. Smešno mi je što smo do juče pričali sve jedan drugom, a odjednom se pojavila neka granica. Uspeo sam to da sredim. Sada puni 16 godina i smiruje se. Nikad nismo bili u frci. Anđela je još mala. Na svoj ženski način ne može da prođe pored mene bez poljupca zbog koga ume da dotrči s druge strane gajbe. Ima dara za muziku i svirala je klavir, pa me zagrli i poljubi kad joj pevam uz gitaru. Dečaci to ne rade. Isto se volimo, ali se to ne pokazuje.

Pre dve godine ste vodili sina na koncerte "Ramštajna" i "Lajbaha". Šta je sad aktuelno?
- Sad ide s ortacima. Ni ja u njegovim godinama nisam išao sa ćaletom na koncerte. Na "Lajbaha" sam ga vodio jer voli "Ramštajna". U nekom intervjuu je pročitao da su ramštajnovci slušali "Lajbah". Odlazili smo i na utakmice, dok sada najčešće idemo zajedno na porodična slavlja. Normalno je što hoće sam da izlazi i dopada mi se što ga "loži" tvrđa i elektronska muzika, koju ja baš i ne slušam.

Sve pesme ste posvetili supruzi Emi. Koja je vaša zajednička melodija?
- Kad smo bili klinci nismo imali novca za odlazak u kafiće, pa smo često išli na jedan soliter na ulazu u Zemun sa koga se lepo vidi Beograd. Pesma "Poljubi me" opisuje šta se tamo dešavalo.

ZBIRKA POEZIJE
KAKO vam polazi za rukom da od svakodnevice napravite poeziju?
- Počeo sam da pišem pesme u osmom razredu osnovne škole. Emocijom napišem bilo koju reč na milion načina. Uvek su me pitali koji je to grad "442". Nije ni Zagreb, ni Skoplje, ni Sarajevo. Pesma je nastala u kombiju. Sklon sam preterivanju. Možda je bilo 200 i nešto kilometara, ali 442 se rimovalo. Voleo bih da sve moje pesme objavim kao zbirku poezije pod nazivom "Pesme za pevanje". "Ložim" se na književnost, jer sam propali student Jugoslovenske i svetske književnosti na Filološkom fakultetu.

KRITIKA
- KAD proveravam svoje tekstove, onda sam najgori. Napišem tri-četiri pesme i odložim ih u fioku. Posle deset dana, čitam ih zlonamerno, kao neko ko me najviše mrzi. Ako tekst ne prođe taj kriterijum, onda ga zgužvam i bacim. Napisao sam 1.000 pesama, a objavio 200. Nisam kao dnevne novine da svakog dana vidiš šta sam uradio, već šteknem i čuvam ih. One koje su dobre - pustim u promet.

SALAŠ
KAŽETE da kada se neko bavi poslom koji voli, to je kao "sedmica" na lotu. Čime biste se bavili a da to nije muzika?
- Vozio bih se čamcem po Savi i Dunavu. Opustilo bi me da odem sa klincima i ženom na neki salaš u Vojvodini ili na planinu, nekoliko dana. Gitarista sam, pevač, kompozitor, tekstopisac, šef benda, pomoćnik menadžeru... Radim gomilu poslova, što je za jednog čoveka puna kapa. Volim da idem u pozorište, volim dobre knjige i filmove...

Ostale vestiArhiva