Dve od četiri velike političke teme koje su demokratske vlasti „nasledile” 2000. okončane su u upravo istekloj 2006. godini, a glavni rezultat je – samostalna demokratska država Srbija. Problemi državne zajednice Srbija i Crna Gora i promene Ustava Srbije iz Miloševićeve ere više ne postoje, ali su nam o vrat ostala okačena dva još teža „kamena” – budućnost Kosova i Metohije i ispunjenje obaveza prema Haškom tribunalu. Od saradnje sa Hagom, u prvom redu hapšenja Ratka Mladića, pak, direktno zavisi nastavak pregovora Srbije sa Evropskom unijom o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju i njeno učešće u raznim međunarodnim organizacijama. Ali, bar smo na samom kraju godine konačno ušli u Partnerstvo za mir, predvorje ekskluzivnog kluba zvanog Severnoatlantska alijansa, ili NATO.

Protekla godina ostaće upamćena i po smrti Slobodana Miloševića, čoveka koji je deset godina gospodario životima građana Srbije, da bi sopstveni život okončao u pritvoru Haškog tribunala u pokušaju da se odbrani od optužbi za genocid.

Kosovom, Hagom i brojnim drugim problemima Srbije u sledećoj godini baviće se nova vlada. Novi ustav, usvojen konsenzusom u Skupštini Srbije i potvrđen na referendumu za čiji je uspeh trebalo preskočiti izuzetno visok cenzus („za” je trebalo da glasa više od 50 odsto svih punoletnih građana), doveo je do, za opoziciju prevremenih, a za vlast redovnih, parlamentarnih izbora zakazanih za 21. januar 2007.

KOSOVO BEZ REŠENjA – U Beču su 20. februara počeli razgovori o budućnosti Kosova i Metohije. Pregovarački timovi Beograda i privremenih kosovskih institucija, uz međunarodno posredovanje, održali su osam rundi pregovora bez bitnijih rezultata, osim donekle u zaštiti kulturne baštine. Početak pregovora, inače, odložen je za mesec dana, zbog smrti Ibrahima Rugove, „arhitekte i stratega nezavisnosti” Kosova. Za novog predsednika Kosova izabran je Fatmir Sejdiu (DSK).

Početkom marta Vlada Kosova je, nakon ostavke Bajrama Kasumija, dobila novog predsednika – Agima Čekua, komandanta Kosovskog zaštitnog korpusa (prethodno pripadnika hrvatske vojske, a od maja 1999. godine komandanta OVK).

Unmik je dobio novog šefa –Nemca Joahima Rikera, koji je u delu kosovske i međunarodne javnosti predstavljen i kao poslednji specijalni izaslanik UN. Poslednja poruka pred odlazak Rikerovog prethodnika Danca Sorena Jesena Petersena, upućena Albancima, bila je – nezavisnost do kraja godine.

Kako je izgledalo početkom godine, Petersenove reči su imale pokriće. Međutim, snažnija diplomatska aktivnost zvaničnog Beograda, tvrđi stav Rusije u Kontakt grupi, pa i „buđenje” pojedinih članica Evropske unije koje imaju problema sa separatističkim pokretima (Španija, na primer), produžili su mandat Martiju Ahtisariju, međunarodnom posredniku u pregovorima, koji je nameravao u novembru da predstavi svoj plan za Kosovo.

PREKID PREGOVORA SA EU – Evropska unija je 3. maja odlučila da suspenduje pregovore sa Srbijom i Crnom Gorom o stabilizaciji i pridruživanju pošto se najtraženiji haški optuženik Ratko Mladić do tada nije našao u Hagu. Neuhvatljivi Mladić nije doveden pred glavnog haškog tužitelja Karlu del Ponte ni pošto je konačno doneta odluka o formiranju Saveta za nacionalnu bezbednost (12. januara), ni posle hapšenja jednog od glavnih pomagača Jova Đoga, bivšeg oficira Republike Srpske, ni brojnih nezvaničnih informacija početkom godine da je lociran i opkoljen, ni posle privođenja još deset njegovih jataka, ni posle donošenja Akcionog plana za hapšenje Mladića i preostalih optuženika koje Hag potražuje (predstavljen Briselu 16. jula).

Ubrzo po objavljivanju odluke o prekidu pregovora sa EU, istog dana, potpredsednik Vlade Srbije Miroljub Labus podneo je ostavku, a na njegovo mesto je u junu imenovana Ivana Dulić-Marković, tadašnji ministar poljoprivrede, takođe iz G17 plus. G17 plus je, inače, uslovio ostanak u vladi nastavkom pregovora sa EU i oročio ga za 1. oktobar. Ostavke vicepremijerke i tri ministra konstatovane su tek 9. novembra.

SMRT U HAGU – Slobodan Milošević, bivši predsednik Srbije i Savezne Republike Jugoslavije, umro je 11. marta u haškom zatvoru. Optužnica u nekoliko tačaka, između ostalog i za genocid, nikada neće biti dokazana. Posle skoro pet godina provedenih u pritvoru, nekoliko nedelja pre kraja izvođenja dokaza odbrane po optužnici za Kosovo Milošević je preminuo, kako je utvrđeno posle obdukcije, od infarkta.

Sahranjen je 18. marta u dvorištu porodične kuće u Požarevcu, a komemoraciji u Beogradu ispred Skupštine SCG (sada Dom Narodne skupštine) prisustvovalo je oko sto hiljada ljudi. Sahrani nije prisustvovao niko od članova Miloševićeve uže porodice.

Šest dana pre Miloševića, 5. marta, u svojoj haškoj ćeliji nađen je obešen Milan Babić, bivši lider Srba u Hrvatskoj. Babić je bio zaštićeni svedok u procesu protiv Slobodana Miloševića, a bio je osuđen na 13 godina zatvora pošto je 2003. priznao krivicu za progon Hrvata iz Kninske krajine 1991-92.

Još jedan Srbin u Hagu bio je pred vratima smrti, ali svojevoljno – Vojislav Šešelj je 28 dana štrajkovao glađu tvrdeći da to čini zbog toga što mu je haški sud ugrožavao prava. Štrajk je započeo 11. novembra, a prestao je da štrajkuje pošto mu je žalbeno veće haškog suda dozvolilo da se brani sam. Šešelj je tražio i da mu svi sudski spisi budu prevedeni na srpski jezik, da sud registruje njegove pravne savetnike, te da njegovoj supruzi bude dozvoljeno da ga posećuje bez ikakvih ograničenja – i ovi zahtevi su mu ispunjeni.

RASPAD SCG – Na referendumu 21. maja građani Crne Gore izglasali su nezavisnost. Tako je prestala da postoji državna zajednica Srbija i Crna Gora, naslednica SRJ, koja je bila naslednica SFRJ, a time je i Srbija posle 88 godina ponovo stekla nezavisnost. Ova činjenica o Srbiji bi, inače, bila na početku ovog pregleda događaja u 2006. godini – da je postala samostalna voljom svojih, a ne crnogorskih građana (55,5 odsto izašlih, odnosno oko 230.000 građana Crne Gore je glasalo za nezavisnost ) i da se njen državni vrh nije sve vreme upinjao da sačuva zajednicu sa Crnom Gorom. Zbog toga je nezavisnost Srbije dočekana sa mlakim oduševljenjem, zbog toga je i Vlada Srbije odluku o priznanju Republike Crne Gore donela tek 15. juna.

A Vlada Srbije je raspadom državne zajednice preuzela ministarstva spoljnih poslova i odbrane i „pripadajuće” ministre Vuka Draškovića i Zorana Stankovića. Njihov angažman u vladi Vojislava Koštunice nikada nije verifikovan u Narodnoj skupštini Srbije. Pretekao ih je ustav.

MITROVDANSKI USTAV – Svečanim proglašenjem u Domu Narodne skupštine Srbije 8. novembra, na Mitrovdan, stupio je na snagu novi Ustav, zamenivši „Miloševićev” iz 1990. godine, koji je donela jednopartijska skupština. Novi ustav donet je šest godina posle petooktobarskih promena, iako je Demokratska opozicija Srbije obećavala da će to biti jedna od prvih stvari koju će uraditi kad padne režim Slobodana Miloševića. Tekst ovog ustava urađen je praktično za nekoliko dana (i noći), zapravo usaglašena su dva predloga – Vlade Srbije i predsednika Srbije, da bi ga, bez prethodne javne rasprave (istina, vlast je tvrdila da se o predlozima ustava raspravljalo prethodnih nekoliko godina), 30. septembra potvrdila 242 narodna poslanika, a onda na referendumu 28. i 29. oktobra 53 odsto, ili oko 3,5 miliona građana. Zabeleženo je i da je tom prilikom prvi put u životu glasao i Njegova svetost patrijarh srpski Pavle.

Glavni razlog za ovoliku žurbu bilo je odlaganje Ahtisarijevog rešenja za Kosovo, kao i još jedna potvrda da je KiM deo Srbije, što je navedeno već u preambuli najvišeg pravnog akta. Da ne bi bilo sve toliko jednoobrazno postarala se Liberalno-demokratska partija i nekoliko stranaka i nevladinih organizacija, koje su vodile kampanju za bojkot referenduma, nezadovoljni procedurom i tekstom novog ustava.

Novi ustav bio je razlog i za raspisivanje parlamentarnih izbora (za 21. januar 2007), a koliko su dogovori stranaka o datumu bili teški najbolje govori podatak da je Ustavni zakon za sprovođenje novog ustava usvojen 10. novembra oko 2.30 sati ujutro.

Ustav je, inače, pomogao Koštuničinoj vladi da ne padne u parlamentu, budući da su po usvajanju Ustava predstavnici G17 plus bili prinuđeni da ispune obećanje i, posle jednog „nepismenog” pokušaja, ipak podnesu korektno napisane ostavke. Bez podrške ove stranke, Koštunica bi vrlo teško uspeo da obezbedi podršku svojoj vladi do kraja mandata.

SRBIJA U PARTNERSTVU – Srbija je postala članica Partnerstva za mir prema prilično neočekivanoj odluci 29. novembra na samitu NATO-a u Rigi. Srbija je 23. članica ovog programa Severnoatlantske alijanse. Reč je o organizaciji za vojnu saradnju, ali je prijem Srbije u Partnerstvo, pre svega, „politički korak napred”. Boris Tadić, predsednik Srbije, potpisao je 14. decembra u sedištu NATO-a okvirni sporazum o pristupanju Srbije Partnerstvu, a potom je predsednik Skupštine Srbije Predrag Marković zvanično zatražio prijem Srbije u status pridruženog člana Parlamentarne skupštine NATO-a, u kojoj je do sada imala status posmatrača.

STRANAČKE (NE) PRILIKE – U 2006. godini neke stranke su doživele promene u vrhu, najveće – Socijalistička partija Srbije i G17 plus. Ivica Dačić je 3. decembra nasledio preminulog Slobodana Miloševića na čelu SPS-a, a Mlađan Dinkić je stao na čelo G17 plus, pošto je Miroljub Labus podneo ostavku 13. maja, budući da stranka nije podržala njegov predlog da izađu iz vlade. Pokret snaga Srbije ima istog lidera – Bogoljuba Karića, ali on nije dostupan – nalazi se u bekstvu pred poreskim organima. Ružica Đinđić je kooptirana u Predsedništvo Demokratske stranke, a Maja Gojković nije predložena za potpredsednika Srpske radikalne stranke.

KRAJ SUĐENjA – Pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu završeno je suđenje po tužbi koju je Bosna i Hercegovina podnela protiv bivše SRJ za agresiju i genocid počinjene tokom rata u BiH. Glavna rasprava je i počela početkom ove godine, iako je tužba podneta u martu 1993. godine. Presuda će biti saopštena početkom 2007. godine i ukoliko bude nepovoljna po nas, BiH će imati pravo na naknadu štete, koju će verovatno morati da otplaćuju mnoge buduće generacije građana Srbije (i Crne Gore, pošto ona iz ovog spora nije izuzeta).

Ostale vestiArhiva