Prošle sedmice američko vojno tužilaštvo je optužilo četvoricu marinaca za ubistvo 24 iračka civila. Pentagon je i dalje duboko zabrinut da će se grad Hadita, gde se dogodio navodni zločin, pridružiti Abu Graibu kao sinonim brutalnog, loše vođenog i sve nepopularnijeg rata. Predsednik Buš se založio za slanje još 30.000 vojnika, što podržava samo 17 odsto američke javnosti. Zato, kada bude počeo proces pred vojnim sudom, a to se može desiti već sledećeg meseca, to neće biti suđenje samo pojedincima.

Ideološke borbene linije su već povučene. Protivnici rata u Haditi ne vide u ovom događaju samo zločin koji je počinila jedna jedinica, već krajnju posledicu kulture „moralne nekažnjivosti”, kako ju je opisao časopis „Nejšn” (Nation), a čijem je širenju Bušova administracija toliko doprinela. Ismevajući ovakve kritike, neokonzervativni jastreb Vilijam Kristol svalio je krivicu na „liberale koji zavrću šiju”. Drugi okoreli pristalica rata, radijski voditelj Raš Limbo, objasnio je svojim slušaocima o čemu se radi: „Narode, da vam to slikovito prikažem. Hadita će prerasti u grupno silovanje. Biće to grupno silovanje od strane Demokratske stranke, američke levice i njima naklonjenih medija da bi nas konačno izvukli iz Iraka.”

Događaj koji je izazvao ovaj spor zbio se 19. novembra 2005. Treći bataljon marinaca patrolirao je u koloni „hamvija” kada je bomba iz zasede raznela prvo vozilo i ubila 20-godišnjeg Miguela Terasasa. Šta se dogodilo posle, odlučiće sud. Ali ima dovoljno dokaza, uključujući i svedočenje marinca Rajana Brionesa, da je usledilo osvetničko divljanje.

Prema tužilaštvu, pripadnici jedinice zaustavili su taksi koji je nailazio i ubili svih pet putnika u njemu. Onda su upali u obližnje kuće, gde su ubili 19 stanara, uključujući žene, decu uzrasta od dve do 14 godina i jednog starca u invalidskim kolicima, da bi onda izvukli njihova tela napolje, navodeći u izveštaju o akciji da su to bile žrtve unakrsne vatre između američkih snaga i pobunjenika.

Iako su tela bila pogođena više puta sa male razdaljine, niko u lancu komande nije postavljao pitanja. Vođa odreda, 26-godišnji vodnik Frenk Vuterič, danas optužen za šest ubistava, pohvaljen je za hrabrost: „Odluke koje je smireno i smelo doneo tog dana nesumnjivo su sprečile dalje stradanje ostalih marinaca i nevinih civila.”

Zločin i zataškavanje razotkriveni su samo zato što je jedan Iračanin, borac za ljudska prava, saznao za ovaj događaj i poslao je časopisu „Tajm” video-snimak razgovora sa preživelima. „Tajm” je u martu 2006. ekskluzivno objavio priču posle tromesečne istrage. (Marinski oficir za vezu pokušao je da odvrati novinare „Tajma” od daljeg „kopanja”: „Da budem iskren, ne mogu da verujem da ste progutali ovu propagandu AKI (Al kaide u Iraku).”

Pentagon sada pokušava da spreči veću štetu. Baš kao što su vojni policajci nižeg ranga preuzeli krivicu za zlostavljanje u Abu Graibu, dok su nalogodavci iz CIA ostali daleko od očiju javnosti, tako se Hadita sada frizira kao priča o nekoliko izolovanih neprilagođenih vojnika. „Jasno je da umešani pojedinci – ako su odgovorni za stvari za koje su optuženi – nisu obavljali svoju dužnost na način na koji to radi 99 odsto njihovih saboraca”, izjavio je general Piter Pejs, šef združenog generalštaba.

Međutim, malo je verovatno da će marketinška kampanja, čiji je cilj da prikaže sliku moralno disciplinovanih oružanih snaga, imati većeg uticaja na javnost, koja sve više uviđa da je rat u Iraku mašina za mlevenje mesa u koju se ubacuju tela i duše mladih vojnika. Američka provincija počela je da su suočava sa rastućom ljudskom cenom ove invazije: 3.000 mrtvih, 25.000 teško ranjenih i epidemija sindroma posttraumatskog stresa (PTSD), koja prema istraživanjima same vojske ugrožava 18,5 odsto vojnika koji su imali nekoliko ugovora.

Advokati optuženih marinaca verovatno će navesti PTSD kao olakšavajući faktor. Tvrdiće da su vojnici postali skloni preteranim reakcijama pošto su bili izloženi intenzivnom stresu tokom dužeg perioda bez jasnih pravila službe prema kojima bi se upravljali.

Kada su marinske jedinice prvi put zauzele položaje oko Hadite, u modi je i dalje bila retorika o „zadobijanju simpatija i poverenja”. Jedno saopštenje iz 2003. odslikava iskrenu dobru volju: „Iako koalicione snage čine sve da minimizuju kolateralnu štetu u lokalnim gradovima i selima, možda će biti izvesne štete, kao što su razvaljena vrata ili oštećena vozila. Novac dat stanovništvu kao nadoknada štete više je od puke nadoknade troškova. Kada ekipa za civilne poslove poseti meštane da im isplati odštetu, može da objasni da šteta nije napravljena namerno ili zlonamerno – to njima često znači isto koliko i novčana nadoknada.”

Kad su se sunitski gerilci bolje organizovali, Hadita im je postala uporište, a marinci su potpuno prestali da se pretvaraju da rade bilo kakav humanitarni posao i vratili su se svojoj ulozi elitne borbene jedinice. Grad je dospeo na jako loš glas. Islamski ekstremisti su javno skidali glave sumnjivim doušnicima i napravili su dobar posao prodajući snimke egzekucija. Prema londonskom „Gardijanu”, na jednom dividiju je bio snimak mladog, plavokosog, mišićavog muškarca kome je izvađena utroba. To je, navodno, bio pripadnik šestočlanog američkog tima snajperista koji je ubijen iz zasede 1. avgusta 2005.

Pravila službe u Iraku su neodređena. Menjaju se od operacije do operacije i često se klasifikuju kao poverljiva. („Ne želimo da kažemo lošim momcima šta bismo mogli da uradimo”, kaže portparol Marinskog korpusa.) Kakve god programe Pentagon sada osnivao da bi ih učio „osnovnim vojničkim vrednostima”, agresija je etika koju Marinski korpus tradicionalno neguje kod svojih vojnika. Uoči Faludže, general major Džejms N. Matis, poznat u svojoj jedinici kao „Pobesneli pas Matis”, otkrio je svoju vojnu filozofiju: „Znate moja pravila za dvoboj. Doneseš pušku, doneseš dve puške, povedeš sve prijatelje koji imaju puške.” Izveštač Bi-Bi-Sija zabeležio je izjavu Gareta Brendla, takođe iz Marinskog korpusa, da „Satana živi u Faludži i da će ga uništiti.”

Ovakav rečnik, sličan govorima o „ratu protiv terorizma”, podseća na apokaliptičnu borbu između dobra i zla, gde svaka mera, ma kako ekstremna, ima božji blagoslov. Iako je nemoguće reći koliko su marinci iz Hadite upili ovakve poruke, fundamentalizam su propovedali mnogi u strukturi komande.

Ništa od ovoga ne oslobađa marince kojima će uskoro početi suđenje. Tačno je, bili su iscrpljeni posle nekoliko vezanih angažmana – žrtve ministra odbrane Donalda Ramsfelda, koji je želeo da Irak bude ogledno polje svih čuda visoke tehnologije i zbog toga je ograničio broj kopnenih trupa. Tačno je, bačeni su u srce žestoke kontrapobune bez jasnih pravila. I tačno je, nesposobni i lažljivi političari odgovorni za ovu nesreću zaslužuju da im se sudi, a ne mesto na čelu svetske banke (Pol Volfovic) ili predsedničku medalju slobode (šef CIA Džordž Tenet i general Tomi Frenks).

Ali, na kraju krajeva, lični izbori jesu važni. „Bilo ih je od malih beba do odraslih muškaraca i žena. Još mogu da osetim miris krvi. Ostao mi je neki pečat u glavi i u srcu”, rekao je Rajan Briones.

Ostale vestiArhiva