Zdravko Čolić se oduševio kada je čuo da će ovoga puta čitaoci „Blica“ raditi intervju sa njim. „Baš je divno da za Novu godinu, bar na ovaj način, popričam sa ljudima koji vole moje pesme i dolaze na koncerte“, rekao je Čola, insistirajući da odgovori baš na svako pitanje! Ali, budući da je za nekoliko dana stiglo više od 350 i-mejlova iz cele bivše Jugoslavije, ali i iz Evrope, Amerike, Kanade, Rusije, sa Novog Zelanda, iz Japana, morali smo da odaberemo najinteresantnija pitanja i damo ih Zdravku.

Da li vam još nešto nedostaje da biste bili apsolutno zadovoljni svojim životom? (Ivanka Stamenković)
- Zadovoljstvo životom se ne ogleda u materijalnom. I sa manjim stvarima od onih koje sam postigao bio bih srećan. Jer, važno je da čovek ostvari ono čemu teži, bez obzira na veličinu toga. Završiti fakultet, uspeti u poslu i imati porodicu nije garancija da će čovek biti srećan. Važno je biti zadovoljan sobom. A zadovoljstvo jeste spoj duhovnih vrednosti, ali i tih materijalnih, u smislu da čovek vredno i odgovorno ispunjava svoje radne i društvene obaveze. Bio bih možda zadovoljniji da sam manje uspehe postigao u karijeri, ali da sam duhovno bio nadahnutiji. Zato sada nastojim da produbim svoju duhovnost, ne kao ritualista, već iz dubokog uverenja koje proizlazi iz mog bića. Znači: manje materijalnog, a više duhovnog.

Da li ćete u duhu „evropeizma“ ikada napisati pesmu sa gej tematikom? (Miroslav, Lion)
- Poštujem taj „evropeizam“, ali ne bih mogao pisati takve pesme. To nema veze sa ljubavnom tematikom o kojoj ja pevam.

Šta je tvoj životni moto ili filozofija iz koje crpiš energiju? (Željka Arežina, Švedska)
- Cenim ljubav, prijateljstvo, dobrotu, odanost, vernost, nepokolebljivost. Nastojim da svojom dobrom energijom na nastupima spajam i vezujem ljude različitih vera, nacija, opredeljenja, imovinskog stanja, životnog doba...

Da li si ikada ponovo sreo Fridu iz grupe ABBA, posle vašeg „trenutka“ u Brajtonu 1974? (Goran, Vankuver)
- Videli smo se u Švedskoj još nekoliko puta nakon te 1974. Kasnije smo prestali da se viđamo. Svaki strastan flert ima svoj kraj. Te slatke stvari treba da budu kratke i lepe, a ne duge i teške.

Jeste li ikada promenili ulje na svom automobilu? (Bratislav Kozić)
- Naravno, mnogo puta. Najčešće na „fijatu uno“. (smeh) Kasnije sam ga poklonio jednom dizaču tegova iz kluba Partizan. Nikada nisam vozio besna kola. Do pre neku godinu vozio sam polovne automobile, kojima je stalno curelo ulje. Mogao sam, prema svojim mogućnostima, da vozim mnogo bolje automobile, ali to mi nikada nije bila fantazija. Evo, sada vozim „pasata“ zbog sponzorskog ugovora.

Da li vas nešto veže za Trebinje? (Milan Dragižić, Beograd)
- Mnogo toga. Moja mama je iz Trebinja. Devojačko Vuletić. Moji ujaci, tetke i ostali rođaci tamo žive. Druga polovina familije mi je u Banatu. Isto su Hercegovci, ali su kolonizirali 1946. Za Trebinje me vežu i divne uspomene iz detinjstva. Kao dečak sam tamo provodio skoro celo leto.

Molim te da mi odgovoriš pošteno. Šta misliš o svojim albanskim obožavateljima, kojih ima mnogo? (Arita Ramadani)
- Imam mnogo prijatelja među Albancima. Neke sam stekao u vojsci, neke kasnije, kroz život. I danas smo u kontaktu. Planiram da sledeće godine pevam u Tirani.

Da li ste u nekoj od novogodišnjih noći upoznali osobu sa kojom ste ostali u prijateljskim odnosima do danas? (Milica Toromanović)
- Naravno, mnogo puta. U Trogiru, pa u Cavtatu u hotelu „Kroacija“... Baš smo se lepo družili i sa tim ljudima sam ostao prijatelj.

Hoćeš li da idemo na kavu kad dođeš u Zagreb? (Nikolina Mirčeta)
- Bilo bi mi zadovoljstvo. Javi se redakciji „Blica“ pred neki moj koncert u Zagrebu, pa ćemo se dogovoriti.

Da li biste se upustili u glumačke vode i koji bi vam žanr odgovarao? (Višnja Zdravković)
- Obično pevači u trenutku najveće popularnosti snime film. Kod mene je bilo obrnuto. Ja sam počeo kao glumac u malom pionirskom pozorištu. Kasnije sam bio jedan od najboljih recitatora u Sarajevu. Posle sam zbog gitare ostavio glumu, postao pevač „Korni grupe“, pa solo pevač. Višnja, ideja ti je dobra! Mogao bih da snimim jedan muzički film u kojem bi se promovisao neki novi pravac u muzici. Sećam se, ja sam kao klinac skidao pesme tako što sam išao u bioskop od 16, 18 i 20 časova da gledam film sa Elvisom Prislijem.

Da li u slobodno vreme voliš da kuvaš? (Višnja Zdravković)
- Ne kuvam u slobodno vreme, jer u slobodno vreme gledam da uradim nešto pametnije. Kuvam kad se osamim, kad mi je prijatno u kući i ne izlazi mi se napolje, dok nešto čitam... Volim da spremam roštilj, biftek mi uvek uspe, volim da kuvam meso sa povrćem, često ispržim jaja, napravim špagete... A salate obožavam! Pojedem veliku činiju mešane salate sa raznim travama, tunjevinom...

Kako prihvatate neuspeh? Šta radite kada vam ne ide onako kako ste vi to želeli, kada vas stigne žuta minuta...? (Olivera Panjević)
- Sekiram se, kao i svako drugi. Čovek, kada mu nešto ne ide, u tom trenutku grčevito pokušava da nađe rešenje. Ali, mislim da je jedina formula za prevazilaženje žute minute, što kaže Olivera Panjević, da prespavaš, jer će sutradan sve izgledati lakše. Dakle, Olivera, nemoj se opterećivati. Izađi, popij nekoliko pića u društvu ljudi koji su optimistični i veseli, nek’ ti ispričaju neki vic. Prespavaj i sutradan ujutru ćeš videti da nije sve baš toliko crno kao što izgleda.

Šta je za vas najveći afrodizijak? (Višnja Zdravković)
- Afrodizijaci mogu biti različiti. Može vas opiti nečija lepota. Najveći afrodizijak mi je kad vidim zgodnu ženu, koja me, osim izgledom, još nečim osvoji, nekim fluidom koji se pojavi u tom trenutku i spoji naše aure. A što se tiče hrane i pića, kažu da su školjke kamenice i crno vino afrodizijaci. To crno vino još od Stare Grčke i Persije važi za piće koje stimuliše, budi čula i izaziva strast. Ali, to je sve individualno.

Da li je studio Pitera Gebrijela više hram duha nego skup vrhunske tehnologije i da li je kao takav i vama udahnuo novi dah stvaralačke energije? (Dragan Matić, Mačvanski Pričinović)
- Odlično pitanje, Dragane! Gebrijel je jedan duhovan čovek. Pitao me je: „Šta će biti sa nama?“ Mislio je na celokupno čovečanstvo. Pitao se da li će ova naša civilizacija nestati kao Atlantida. On se bavi svetskom etnomuzikom i posle „Dženezisa“ inspiraciju je tražio u narodnoj muzici Afrike, Azije, Južne Amerike... Njegov duh je veoma širok, kosmopolitski. Pričali smo o teškim vremena koja su pred našom civilizacijom: globalno zagrevanje, ekološka katastrofa, borbe vera... Prognoza je pesimistična.

Da li ste pročitali „Knjigu pesama“ Jesenjina, koju ste dobili od simpatične Trebinjke, koju ste upoznali 21.12.2005? (Jelena Vasiljević)
- Jelena, pozdravljam te. Mi se poznajemo, imam broj tvog telefona i javiću se. Naravno da sam pročitao knjigu.

Da li ćete ići na roditeljske sastanke i koliko učestvujete u vaspitanju svoje ćerkice? (Jelena Stevanović)
- Naravno da ću ići. Zasad ne učestvujem u vaspitavanju i edukovanju svoje kćeri onoliko koliko bih želeo. Previše sam popustljiv kao roditelj, nisam strog. Vidim da bih tu mnoge stvari trebalo da naučim, dok ne bude kasno.

Da li mi biramo svoj životni put, ili on bira nas? (Članovi „Fan-kluba Zdravko Čolić“)
- Mislim da postoji sprega između onoga što si dobio rođenjem i onoga što ti daje sredina. To je veoma zanimljivo i isprepleteno - kao akcija i reakcija, kao kokoška i jaje... Mi mnogo možemo uticati na svoj put, ali mislim da je on donekle određen i rođenjem. Ipak, pametnim odlukama i verom u Boga i ljude mnogo toga možemo promeniti.

Da imate vremeplov, u koje istorijsko doba biste se vratili? (Marija Groti, Beograd)
- Voleo sam istoriju i imao peticu. Vratio bih se u neki 17-18. vek, kada se putovalo kočijama, kada su se pisala pisma, kada su ljudi pravili kuće sa velikim imanjem i živeli sa prirodom. Nekako mi je to doba pesnika i barona najromantičnije. To je vreme pre pronalaska parne mašine, jer je nakon toga sve krenulo ludački u neko nehumano, stresno doba.

U pesmi „Mangupska“ pevate majci neke devojke. Da li ste imali problema sa majkama svojih devojka? (Nina Jelenc, Slovenija)
- Bilo je nekoliko takvih slučajeva. Dešavalo se da devojke, koje imaju svoje momke, šmugnu malo i dođu da me upoznaju. (smeh) To je intrigantno. Jednom je jedna devojka pobegla kroz prozor da bi bila sa mnom u društvu. Ali, stvarno ništa nije bilo. Kada sam je dopratio do kuće, izašao je njen ljutiti stric. Mislio sam da sam gotov! Govorio sam mu: „Nemojte, molim vas, pa ja sam dobar i pošten mladić“, a on je ponavljao „Ne! Znam ja sve! Znam ja sve!“ Jedva sam izvukao živu glavu!

Ostale vestiArhiva