Milorad Mandić Manda polomio je nogu na snimanju filma „Selo gori, a baba se češlja“ Radoša Bajića, ali uprkos povredi, kao profesionalac nastavio sa poslom. Iako mu je leva noga već dugo u gipsu, ovaj četrdesetpetogodišnjak i dalje igra pozorišne predstave, a sa slomljenom nogom završio je i snimanje filma „Promeni me“.

Kako je došlo do nezgode?
- Nogu sam polomio na vrlo glup način. Snimali smo u selu kod Trstenika. Mada u filmu ima i rizičnih scena, negde gde sam očekivao da se desi pad, nije se desio. Eto, loši vremenski uslovi, malo kiše, malo blata, gumeni opanci i noga je otišla u stranu. Pokušao sam da je vratim, onda sam napravio još veće „čudo“ i na tri mesta je polomio.

Koliko vam je bilo teško da sa polomljenom nogom igrate u filmu?
- Za nešto što se stvara potrebna je cela ekipa. Zahvaljujući fenomenalnoj ekipi, ne samo kolegama već kompletnoj ekipi filma, uspeli smo da prilagodimo pokrete kamere i moje mogućnosti. Nema šanse da se primete scenu koje sam radio u gipsu.

Šta vam je na sve to rekla supruga?
- Sigurno ništa lepo. Da nemam porodicu, možda sam ne bih to doživeo tako teško. Ali pošto imam porodicu i znam da od mene zavisi mnogo toga, onda mi je sve to teško palo. Mnogi me pitaju odakle mi energija da sve to iznesem i sa „polovnom“ nogom. To su ti motori koji se neće gasiti dok sam živ, jer imam njih.

Imate četvoro dece.
- Za sada četvoro. Marko ima 17, Marija 13, Filip 11 godina i Andrija dva i po meseca. Oni su moja najveća radost. Posle predstave kad dođem umoran, samo jedan osmeh ili poljubac dovoljni su da zaboravim na sve.

Koliko vam profesija oduzima vremena od privatnog života?
- Lagao bih kad bih rekao da ne oduzima mnogo. Zahtevno je, ali ako si izabrao da se baviš tom profesijom, onda ćuti i voli je.

I supruga i vi bavite se gluačkim poslom. Kako usklađujete svoje poslovne obaveze?
- Da je lako, nije. Ali oboje smo odrasli ljudi, nismo sujetni, poštujemo jedno drugo i privatno i poslovno.

Možda su vaši roditelji bili svesni odricanja kada ste se odlučili za ovu profesiju, pa su zbog toga bili protiv nje.
- Bavio sam se raznim poslovima u životu. Zahvaljujući vaspitanju koje su mi roditelji pružili, imali su vremena za mene i majka i pokojni otac. Uvek su me učili da čovek mora nešto svojim radom da stekne. Živeli smo skromno, kada to kažem, ne mislim da smo bili siromašni. Imali smo za osnovne potrebe. Na svu sreću, živeo sam u vreme koje nije podrazumevalo mobilne telefone ni bilo kakve firmirane stvari. Manje-više, svi smo bili uniformisani. Ali zato da bih otišao na letovanje, morao sam da radim preko omladinske zadruge. Meni je drago da i danas vidim klince koji hoće da rade, da se bore za svoj džeparac. To je nešto što može samo da oplemeni čoveka. Tako sam i ja krenuo. Pošto sam završio elektrotehniku, nisam imao veze sa pozorištem. U to vreme radio sam u birou za automatiku i dobijao lepu platu. Ostao sam željan mnogo čega, ali je tada porodica bila mnogo jača finansijski. Kupili smo prvi televizor u boji, zatim telefon. Žao mi je što to današnji klinci ne kapiraju. Kada sam upisao Akademiju, morao sam da ostavim posao i to je bio udarac za kućni budžet. Iz tog razloga su roditelji reagovali odbojno, ali je kriza prošla jer sam ubrzo dobio i prve angažmane.

Otkud rad sa decom?
- Verovatno se nisam dovoljno naigrao u životu, pa tu igru nastavljam družeći se sa decom. Pravili smo jednom predstavu koja traži kontakt sa publikom. Iz te predstave se rodila emisija „Bajke za laku noć“, pa zatim „S one strane duge“ i sve je trajalo dok se nisu umešali sponzori. Sve je to obezvređeno i više nije ličilo na priču o odrastanjima.

Izjavili ste da ne želite da odrastete.
- Tačno je. Pa, ja i dan-danas ne želim da odrastem. Odrastao svet je mnogo bolestan. Radije bežim u dečji svet i druženje sa njima.

„Lepa sela...“ najveći uspeh

- Razne su uloge i razni filmovi. Ono što je najbitnije za moju glumačku karijeru jeste da sam imao tu sreću, zadovoljstvo i čast da sa svojim kolegama napravim jedan od pet najgledanijih filmova i najboljih u istoriji srpske kinematografije „Lepa sela lepo gore“. U mojoj skromnoj biografiji to je moj najveći uspeh. Kada govorimo o atmosferi sa snimanja, u lepom sećanju ostaće mi „Ivkova slava“, kao i film „Selo gori, a baba se češlja“.

Opet selo gori

- Film se radi po scenariju i u režiji Radoša Bajića. On je kolega koji ima veliko iskustvo iza sebe i koji odlično zna šta svakog od nas muči na snimanju. Snimalo se u Vrnjačkoj Banji, Trsteniku i okolnim selima. Direktan partner u filmu mi je koleginica Olga Odanović, a premijera bi trebalo da bude u martu.

Ostale vestiArhiva