Kofi Anan
Minorna bura izbila je prošle nedelje kad je moj zamenik Mark Maloč Braun napisao govor u kojem sugeriše da bi Sjedinjene Države trebalo potpunije i srčanije da se angažuju zajedno sa ostalim članovima Ujedinjenih nacija u sprovođenju reformi. To je u potpunosti ispravno gledište, ali on i ja smatramo da je neophodno da se ista poruka čuje i u mnogim drugim zemljama pored Sjedinjenih Država.
Ujedinjene nacije se suočavaju sa trenutkom istine. Prošlog decembra, države članice su usvojile budžet za dve godine (2006-2007), ali su nas, u Sekretarijatu, ovlastili da potrošimo samo onoliko koliko je dovoljno da pregrmimo prvih šest meseci. Glavni budžetski donatori predvođeni Sjedinjenim Državama insistirali su da ograničenje potrošnje može da bude ukinuto tek onda kad se ostvari značajan napredak u reformama UN. Sada smo opasno blizu krajnjeg roka, a sasvim je jasno da nisu ostvarene dovoljne reforme koje bi ih zadovoljile. Ni jedna strana nije pronašla način da se angažuje sa ostalim i dogovori o daljim reformama.
Ser Brajan Erkhart, dugogodišni funkcioner UN, rekao je jednom da se nikad ne radi o stvarnoj finansijskoj krizi u UN već samo o političkoj. Brajan je u pravu. Sjedinjene Države pokušavaju da iskoriste moć novca da nametnu očajnički potrebne upravne reforme, a takve taktike su provocirale reakciju među zemljama u razvoju.
Većina tih zemalja je vrlo svesna da su reforme neophodne - ne samo zato što baš u tim zemljama Ujedinjene nacije obezbeđuju brojne vitalne usluge - od mirovnih operacija, izgradnje mira kroz vanrednu pomoć da bi se ojačala ljudska prava, preko pomaganja u organizovanju izbora do suzbijanja zaraznih bolesti. To znači da su te zemlje one koje treba najviše da dobiju od UN ,kojima se dobro upravlja i koje stvarno obezbeđuju prave vrednosti za uloženi novac. Njihov spor manje ima veze sa detaljama predloženih refomi već sa onim što vide kao preovlađujući uticaj nekoliko bogatih zemalja u organizaciji za koju se pretpostavlja da je "zasnovana na suverenoj jednakosti svih njenih članica".
To je bilo upravo ono što sam mislio u Londonu prošlog januara kad sam pomenuo "osećanje frustracije i isključenosti što je nagnalo mnoge zemlje da primene jedinu moć kojom raspolažu: moć da blokiraju druge reforme, poput boljeg upravljanja - pošto neki čak i ovo vide kao pokušaj velikih momaka da prigrabe još više moći za sebe".
U dugoročnom smislu to znači, kao što je premijer Toni Bler priznao u govoru u Vašingtonu pre dve nedelje, da čitava struktura UN mora da bude reformisana, uključujući i Savet bezbednosti. Čak i ove tekuće reforme samo su mali depozit za ono što mora da usledi. Javna politika jednostavno postaje globalnija. Od terorizma do siromaštva, droge i kriminala, bolesti do trgovine, nijedna država ne može sama da reši stvar.
Ali, čak i dok čekamo na političku viziju da sustigne stepen današnjih izazova, moramo upravo sada da obavimo vitalan posao - programe za koje smo dobili mandat država članica i koji obezbeđuju suštinske usluge ljudima u akutnoj opasnosti ili potrebama. Ma koliko bila važna debata o reformama, ne smemo dozvoliti da posao stane.
U interesu je svih država članica da UN nastave da funkcionišu i da se prilagode specifičnom poslu koji treba da obave na zahteve država članica. A to znači da obe strane u sadašnoj raspravi treba da odbace svoju retoriku i da se angažuju zajedno sa svim ostalim u ozbiljnim pregovorima, da sada izrade razborit kompromis kao bazu za kasnije fundamentalnije promene.
Nije samo reč o sastavu Saveta bezbednosti koji je uspostavljen sredinom 20. veka. I upravljanje i stavovi mnogih vlada prema Organizaciji zarobljeni su u vremenskoj kapsuli. Nijedna se nije u potpunosti prilagodila novoj realnosti u kojoj UN jednostavno više ne održavaju konferencije ili pišu izveštaje, već rukovode složenim operacijma koje koštaju milijarde dolara, da bi pomogle da se očuva mir, borba protiv siromašva i otklanjanje posledica humanitarnih katastrofa. Kao rezultat toga mi nemamo institucije koje su nam neophodne da se suprotstavimo globalnim izazovima ovog veka. Od životnog je značaja da izbegnemo to ograničenje.
Nacrt reformi koji sam izložio prošle godine bio je veoma jasan povodom toga. Nacrt je podsetio sve nas na to da su UN postavljene na tri noge - razvoju, kolektivnoj bezbednosti i ljudskim pravima. Svaka od tri noge ojačava druge dve, ali takođe i zavisi od njih. A kao i svakoj dobroj stolici neophodna im je četvrta: glavna upravna reforma.
Ujedinjene nacije su, takođe, pomogle svojim članicama da napreduju na sva tri fronta odjednom. Upravo zato UN nije potreban samo Savet bezbednosti već i efikasan Savet za ljudska prava i zato Ekonomski i socijalni savet mora da bude transformisan u stvarnu razvojnu komoru koja omogućava ministrima finansija i razvoja da ostvare progres i prate rezultate na sastanku Ciljeva milenijumskog razvoja, svetskog napora da se smanji ekstremno siromaštvo do 2015. Neke reforme su ostvarene. I novi Savet za ljudska prava i nova Komisija za ponovnu izgradnju mira sastaće se prvi put ove nedelje. Sve države članice su prihvatile svoju odgovornost da zaštite ljude ugrožene genocidom i drugim sličnim zločinima. Imamo i znatno poboljšan fond za pomoć u vanrednim situacijama, fond za demokratiju, etičku kancelariju i mnogo čvršći sistem za zaštitu takozvanih unutrašnjih informatora (pojedinaca zaposlenih u organizacijama ili kompanijama koji otkrivaju javnosti zloupotrebe ljudi na položaju, pr. pr.). Sada nam je potrebna bolja odgovornost i nadzor nad aranžmanima i jači sistem snadbevanja, više finansijske fleksibilnosti i bolja pravila za regrutovanje i upravljenje našim osobljem.
U poređenju sa stepenom zadataka koje treba da preduzmemo, ovo nisu tako ambiciozni zahtevi. Sigurno da se vlade mogu dogovoriti kako da se sprovedu te reforme, a da se ne blokira čitava organizacija. Došlo je vreme da se oni kojima je zaista stalo do reformi da ujedine i formiraju novu koaliciju - onu koja može da premosti veštačku i destruktivnu podelu između Severa i Juga i da ujedini one koji su spremni da rade zajedno zato što imaju zajedničku viziju UN koje zaista funkcionišu, zarad dobrobiti svih ljudi sveta.
Autor je generalni sekretar UN

Ostale vestiArhiva