Na pitanje da li Srbija, ako specijalni izaslanik generalnog sekretara Ujedinjenih nacija za Kosovo Marti Ahtisari predloži nezavisnost za južnu srpsku pokrajinu, treba da pristane na takvo rešenje ili treba da ga odbije, lider Liberalno-demokratske partije Čedomir Jovanović jedini je domaći političar koji na njega odgovara potvrdno.

– Apsolutno sam za to da Srbija prihvati predlog međunarodne zajednice, a rado ću vam objasniti i zašto. Pitanje statusa Kosova je svoj odgovor dobilo još 1999. godine kada se naša država povukla sa Kosova. Rezolucija 1244 je samo amortizovala tu transformaciju Kosova iz pokrajine koja se nalazila pod nadležnošću Beograda u potpunom haosu u protektorat međunarodne zajednice koji treba da dobije svoj karakter, jer međunarodna zajednica želi da prenese odgovornost na one koji tamo žive. Želim da Srbija kroz partnerstvo sa međunarodnom zajednicom i kosovskim Albancima doprinese uspostavljanju reda. Želim da mi stvaramo novo Kosovo, umesto što branimo ono koje je nestalo pre osam godina. Time dokazujemo da smo mi zaista drugačiji od Miloševića, i što je mnogo važnije da dobijamo pravo da na tom Kosovu koje sa drugima stvaramo tražimo prostor za srpsku zajednicu.

Da pojasnimo, govorite li o Kosovu unutar srpske države sa potpunom autonomijom?
– Ne, ja govorim vrlo jasnim jezikom. Kosovo je od Beograda nezavisno već osam godina.

Formalno nije još.
– To će biti tako.

Ali nije. Dakle, možete li da odgovorite: da li biste vi bili taj koji bi rekao: „Ja se slažem da Kosovo dobije nezavisnost” - i time se odreknete dela teritorije?
– Mene interesuju ljudi na Kosovu, ne teritorija. Želim da ljudi sa Kosova odlučuju o svojoj sudbini i sa njima mi kojima je stalo do drugačijeg Kosova. Ne može Tadić da kaže da ne postoji država koja bi se odrekla 15 odsto teritorije, jer Srbija ne može da se uporedi ni po jednom drugom osnovu sa svetom kome pripadamo. Srbija ne može da se bori za 15 odsto teritorije tako da izgubi i ovih 85 odsto. I da, ako me to pitate, pristao bih da potpišem svaki akt koji bi ljudima na Kosovu, Srbima na Kosovu, obezbedio normalan život, status konstitutivnog naroda, pravo veta kao oblik zaštite od samovolje većine, zagarantovano učešće u svim kosovskim institucijama, snažnu lokalnu samoupravu. Preduslov toga je da zvanični Beograd kaže da je spreman da pravo upravljanja koje više ne može da realizuje prenese baš na takve institucije. I od druge strane, od političara Albanaca, tražio bih upravo to – da garantuju, potpisima, deklaracijama, zakonskim aktima i svojim delima, da će ljudi na Kosovu biti sigurni, da im niko neće ugrožavati život i imovinu, da će moći da se slobodno kreću i rade, da više nikada neće goreti ni jedna kuća, da više niko neće stradati, da neće biti prognanih...

Šta biste radili da posle priznavanja kosovske nezavisnosti isto zatraže jug Srbije ili Vojvodina?
– Prvo, takvi zahtevi danas ne postoje. Ranije ih je bilo, ali je to bila ekstremna reakcija stranaka nacionalnih zajednica na Miloševićevo nasilje. Mislim da bi pre stigli do rešenja naše agonije kada bismo pokušali da odgovorimo na pitanje: zašto svi odlaze iz Srbije? I kako prolaze oni koji od nas odlaze?

Recite nam.
– Zato što veruju da im je bolje na nekom drugom mestu i u nekom drugom sistemu nego u ovom kome danas pripadaju. Danas stranke sa juga Srbije učestvuju u izborima i dobro je što su iz Miloševićevih rovova stigli do naših institucija. Moramo biti svesni da ljudi koji žive u Srbiji moraju biti zadovoljni, jer onog trenutka kada tu Srbiju doživljavaju kao pretnju oni žele da žive na nekom drugom mestu.

Ne možete svakom ko je nezadovoljan da date deo države. Ne možete time ni da pravdate otcepljenje dela teritorije.
– Niko nas i ne pita za dozvolu. Ljudi sami rešavaju svoje probleme koje vide kao posledicu zajedničkog života sa Srbijom ili u Srbiji. Poslednji primer je Crna Gora.

Kako ste zamislili da lustrirate crkvu?
– Zakonom, tako što na primer neko mora da odgovara za pedofiliju.

To je krivično delo za koje je nadležan sud. Za to se odgovara i bez zakona o lustraciji.
– Pa je l’ odgovarao? Kada govorim o lustraciji, mislim na lustraciju kakva je sprovedena u zemljama istočne Evrope. Ja vidim razliku između udbaša u mantijama i crkve kao tradicionalne institucije. Neću rat sa hrišćanstvom 2000 godina posle Hrista, ali isto tako neću da ćutim niti tolerišem današnju ulogu delova SPC koji umesto Svetog pisma po Srbiji propovedaju vrednosti koje su od iste te Srbije napravile najnesrećniju evropsku zemlju. Pred zakonom su svi isti, i sveštenik i političar. I ja. Mislim na proces utvrđivanja odgovornosti. Ne krivične, jer za to postoje drugi zakoni, nego političke. Za kršenje normi građanskog demokratskog društva, ugrožavanje i nepoštovanje ljudskih prava. Te norme su, nažalost kršili i ljudi koji su istovremeno bili i sveštenici i političari, i vladike i pukovnici Udbe. I oni koji su blagoslovili „Škorpione”, a anatemisali seljake koji su organizovali kobasicijadu.

Ali to su ljudi sa kojima ste vi posle 5. oktobra sarađivali kada ste uveli veronauku u školu. Ko vam sada ne odgovara i koga biste sada lustrirali?
– Evo, na primer, i „Politiku” bismo lustrirali. Što lažete kao Minovićeva „Politika”. Učestvujete sa onima koji uništavaju ovu zemlju u laganju ove zemlje.

Ima li nekog u LDP-u za lustraciju?
– Vi možete da podnesete prijavu.

Dobro, ko je kriv što lustracija nije sprovedena posle 5. oktobra?
– Nesposobnost sistema. Ja sam je tražio i glasao za taj zakon.

Šta znači nesposobnost sistema?
– To znači da smo imali predsednika koji je seo u Miloševićevu fotelju i odlučio da vlada Miloševićevim mehanizmima. Suprotstavio se uspostavljanju novog sistema vrednosti i obustavio demokratske procese, koji su za njegov ukus bili isuviše revolucionarni. Relativizovao je odgovornosti pojedinaca, stranaka i institucija bivšeg režima, sa kojima je ubrzo postao bliži nego sa nama, da bi na kraju uz njihovu podršku vladao Srbijom.

Vi sada Koštunicu krivite za to što lustracija nije sprovedena, a pre 5. oktobra u jednom intervjuu ste za njega rekli da je najpošteniji, najbolji kandidat i jedini koji može u tom trenutku da pobedi.
– Nije tačno da sam rekao da je najpošteniji. To nije moj rečnik. A da je najbolji, to sam rekao. Mislio sam da je najbolji u tom trenutku i to mislim i danas. Iz perspektive 5. oktobra podrška Koštunici bila je ispravna odluka. Žestoko ga kritikujem ali nemam dilemu da bi život pod Miloševićem bio mnogo gori nego pod Koštunicom, baš kao što sam siguran da njegov kontinuitet sa Miloševićevim vrednostima u totalu može biti skuplji za naše društvo od samog Miloševića.

Pa kakvi ste bili onda vi ostali ako vam je on bio najbolji.
– Mi smo bili glupi. Hoćete li da vam kažem kakvi smo bili prema vašoj kući? Nikada nam nije palo na pamet da postavljamo glavnog urednika ili novinare ni da mi maltretiramo nekog člana Upravnog odbora. Eto takvi smo bili.

Da li ste vi za obračun sa tajkunima o kome ovih dana govore i lideri drugih stranaka?
– Mislim da institucije moraju da rade svoj posao i u mom slučaju, i u slučaju Tadića, Koštunice, Miškovića, Beka, Lazarevića, Hamovića, Tomislava Nikolića. Tajkune stvara nesposobna država. Mi želimo da imamo uspešne i bogate ljude i želimo da to bude rezultat talenta, rada, a ne muljanja.

Zašto se onda posle oktobra 2000. godine niste obračunali sa ljudima koje ste optuživali da su nelegalno stekli bogatstvo?
– Zato što je to trebalo da urade nereformisane institucije onog istog sistema koji ih je i stvorio. Konačno, zašto bi u Srbiji odgovarali biznismeni, a ne i političari koji su definisali svojom politikom i pravila igre u srpskoj ekonomiji. Na kraju je srušen i Zakon o porezu na ekstra profit. Problem sa ovom državom jeste što ona ne dopušta ljudima da posluju normalno. U periodu od 2000. do 2003. godine to nije bilo tako. Danas su ljudi koji nešto privatizuju, kupe ili stvore u Srbiji – problem. U Vojvodini, koja je do pola u korovu, problem je što neko ima 20.000 hektara, a nije problem to što 65 odsto agrara u Vojvodini počiva na seljacima koji imaju manje od tri hektara na kojima mogu samo da propadnu.

Ne, problem je valjda kako je taj što je kupio 20.000 hektara došao do novca.
– Nije nikakva tajna da taj novac potiče iz investicionih fondova ili iz bankarskih kredita. Političari u Srbiji moraju da kažu nešto drugo – da nije problem kada Mišković, Matijević ili Miodrag Kostić kupe 20.000 hektara na kojima stvaraju svoje agroindustrijske komplekse, ali da je problem ako se to uradi na netransparentan način. A za transparentnost je odgovorna država, a ne biznismeni.

Trećina Srbije, kako smo videli na dosadašnjim izborima, a kako pokazuju i istraživanja, glasa za radikale. Da li ta trećina Srbije treba da se boji vašeg dolaska na vlast?
– Ne, je ne zameram ništa ljudima koji glasaju za Srpsku radikalnu stranku, ili za SPS, DSS, DS. Ono na šta ja ne pristajem je plašenje radikalima koje treba da sakrije nesposobnost stranaka koje su dužne da ponude alternativu. Snaga SRS direktno potiče iz nesposobnosti stranaka demokratskog bloka. Dok sam ja vodio poslaničku grupu u Skupštini, SRS je imala pet odsto, a Tomislav Nikolić je zbog nepristojnosti vodio poslaničku grupu sa trotoara. Što se mene lično tiče, želim svaki glas dojučerašnjeg glasača SRS, jer je našoj politici potrebna svaka podrška.

Čini se da je Borisu Tadiću Koštunica prihvatljiv kao koalicioni partner. Kako je onda za vas prihvatljiv čovek kome je prihvatljiv Koštunica koji je, opet, za vas potpuno neprihvatljiv?
– Ja sam bio vrlo jasan i verujem u mogućnost partnerstva DS i LDP. Pod uslovom da Demokratska stranka napusti projekat kohabitacije Tadića i Koštunice i da se posveti realizaciji onih ciljeva koje je postavila LDP. Bitno je da građani kada glasaju znaju za šta glasaju, da stranke kažu za šta su. Ne mislim da je problem ljudi u Srbiji softver i nisam primetio da su smanjenje tog poreza doživeli kao ključno rešenje. Ako govorimo o saradnji sa DS, onda je preduslov te saradnje jasna poruka DS da li je njihov partner posle izbora Koštunica ili LDP. Ako ćute o tome, onda je jasno da su sa nekim drugim već napravili dogovor. Meni je jasno ko je Vojislav Koštunica, ali ja hoću da znam ko je Boris Tadić.

--------------------------------------------------------------------------

Stezanje kaiša

U vašem ekonomskom programu piše da ćete zamrznuti plate u javnom sektoru na nekoliko godina? Kako ćete zamrzavanjem plata prosvetarima i lekarima rešiti problem viška administracije u državnoj upravi?
– Budžet nam troši 55 odsto društvenog proizvoda i jasno je da odgovorna vlast tu potrošnju mora svesti na razumnu meru, od oko 40 odsto BDP, ali ne samo zamrzavanjem plata, nego kompletnom reformom sistema državne uprave. Pre svega, ono što hoćemo da uradimo je brza privatizacija javnih preduzeća i povlačenje države iz biznisa. Država mora, liberalizacijom poreske politike i smanjenjem opterećenja za zaposlene i poslodavce, samo da stvori uslove za razvoj biznisa i smanjenje stope nezaposlenosti, a njena preokupacija moraju biti problemi iz obrazovanja, socijalne politike i zdravstva. Liberalna politika i stezanje kaiša obavezuje državu, a ne samo građane.

Ostale vestiArhiva