Da li su nas pokrali ljudi koji su dobili manje glasova nego što je trebalo potpisa da bi se našli na glasačkom listiću, pitanje je koje se ponavlja i na ovim izborima. To je jedan kraj znatiželje javnosti. Drugi je – koliko su stvarno para potrošile velike stranke u najdužoj izbornoj kampanji koja je, na primer, novinaru Hrvatske televizije Josipu Šariću izgledala kao „basnoslovno skupa”.

Po običaju, znaće se tačno samo koliko su stranke dobile para iz budžeta, a nad svime ostalim lebdi sumnja. Da bi je umanjio, još dok rezultati glasanja nisu zvanično objavljeni, Cesid je pokrenuo pitanje da li država treba da finansira male stranke koje ne samo da nisu ušle u vlast nego nisu dobile ni deset hiljada glasova koliko potpisa je trebalo da sakupe da bi učestvovale na izborima. Na ovim izborima četiri liste nisu dobile ni jedan odsto glasova. Reformistička stranka dobila je 0,05 odsto (1.865 glasova), Socijaldemokratija 0,12 (4.745), Demokratska zajednica Srbije 0,14 (5.393) i Koalicija Vojvođanske partije 0,18 (7.329). Da bi se ovo izbeglo u zemljama EU se uvodi partijski depozit. Na primer, u Nemačkoj ako stranka ne osvoji određeni procenat vraća novac koji je dobila od države i ostaje bez depozita. Po ideji Cesida, kod nas se depozit ne bi vraćao i pare iz budžeta ne bi koristile stranke koje ne osvoje 0,5 odsto glasova. „To je način da se više ne pojavi Šećerovski“, kaže Đorđe Vuković, programski direktor Cesida.

Miljenko Dereta, izvršni direktor „Građanskih inicijativa“, kaže da bi trebalo napraviti jednu vrstu skale prema kojoj bi se za određen broj glasova dobijao novac od države. „Stranke koje ne pređu taj broj glasova, na primer od deset hiljada koliko je potrebno da se preda kandidatura, trebalo bi da vrate državi pare“.

Nemanja Nenadić, programski direktor „Transparentnost Srbija“, misli da treba rešiti pitanje onih koji u izborni proces ulaze iz ličnih promotivnih ili materijalnih razloga. „ Pitanje je da li bi bilo u skladu s Ustavom da se uvede depozit za male stranke, ali svakako nešto treba preduzeti. Možda bi bilo dobro da novac koji se deli pred izbore bude kao državni zajam – pa ako se ne osvoji 10.000 glasova, mora da se vrati.“

Možda je lako stati na put sitnim izbornim profiterima, ali kako kontrolisati najveće. Nenadić navodi zanimljiv primer. „Stranke su i za ustavni referendum dobile 150 miliona dinara, a nisu polagale račune koliko su potrošile, na šta nisu bile ni obavezne! Samo je DS vratio novac koji nije potrošio. Taj novac nije bio potrošen na elektronske medije jer je država imala plaćene oglase na televiziji.“

Ako u slučaju ustavnog referenduma nije trebalo bilo kome pokazati čiste račune, za izbore to ne važi, a Vuković čak tvrdi da je Zakon o finansiranju političkih stranaka u pojedinim normama čak i rigorozan.

Nenadić dodaje da postoji novi obrazac sa više detalja koje stranke treba da ispune kako bi se videlo koliko su potrošile na izbornu kampanju. „To je podzakonski akt koji je potpisao Mlađen Dinkić na inicijativu ,Transparentnost Srbija‘. U obrascu se navode imena donatora većih priloga, besplatne usluge, bilbordi... “

Ali, džaba je sve to, jer, kako kaže Nenadić, „RIK bi trebalo sve to i da proverava, ali nema sredstva, jer bi trebalo da angažuju revizore. Problem je i što Odbor za finansije nije pokretao prekršajni postupak, jer nema status pravnog lica, što znači da bi RIK trebalo da izmeni poslovnik i da pokreće krivični postupak i da traži sredstva za sprovođenje kontrole. Morali bi posle izbora da objave izveštaje i da obezbede prisustvo javnosti.“

Zato Vuković kaže da nema institucije koja treba da kontroliše stranke. „Kampanju treba kontrolisati od početka, da bi moglo da se utvrdi da li su stranke radile po propisima. Sada je to teško utvrditi. Trebalo bi napraviti nezavisnu instituciju koja će kontrolisati kako stranke troše novac. U njoj bi moralo biti stotinak ljudi i morali bi imati dosta novca da bi sve mogli da prate. Do kraja februara izaći ćemo sa preporukom da se donesu novi zakoni o biračkom spisku, političkim partijama i izbornom sistemu. Sada je vreme da se menjaju jer su prošli izbori.“

Miljenko Dereta misli da bi poreska služba trebalo da gleda finansijske i knjigovodstvene knjige političkih partija što sada ne može da radi. „Treba obrazovati vladinu ili skupštinsku komisiju i uvesti drastične sankcije, kakve su svuda u svetu ako stranke krše zakon. Kod nas partije opstaju bez obzira na očiglednu krađu. Svi ih gledamo a oni nam se smeju“, kaže Dereta.

Da bi se ovo uredilo mora postojati dobra volja partija, kaže Dereta. „Segolen Roajal, koja je kandidatkinja za predsednicu Francuske, optužena je da nije platila porez na imovinu. Ona je onda pokazala papire i javnost i mediji su stali na njenu stranu.“

Kod nas je dobra volja partija stala na pola puta. Postoji zakon koji je u delovima i rigorozan. Ali su se partije dosetile kako da sebi učine život lagodnim. Nisu napravile institucije koje treba njih da kontrolišu a zakon da sprovode.

Da li je to veština ili pokvarenost?

Ostale vestiArhiva