Stanje u tom sektoru u Srbiji pokazuje da su u procesu globalizacije i u Jugoistočnoj Evropi gubitnici one zemlje koje ne preduzmu na vreme odgovarajuće mere.

Ovo je zaključak istraživanja berlinske Evropske inicijative za stabilnost (ESI) u kojem se upoređuje situacija u tekstilnoj industriji u Srbiji, Makedoniji i Bugarskoj. U njemu se, međutim, ističe da nade još ima ako Srbija pokuša da ozbiljno primeni iskustva uspešnih suseda.

Navodi se da je tekstilna industrija jedna od najglobalizovanijih u današnje vreme, a na primeru kraha tekstilne industrije u Leskovcu analizira drastično zaostajanje Srbije u odnosu na susede koji su od globalizacije profitirali.

Kao uzrok za zaostajanje Srbije navodi se pre svega činjenica da približavanje Evropskoj uniji teče sporo. Srbija nije potpisala Sporazum o asocijaciji i pridruživanju, 2005. (kada je istraživanje rađeno) bila je jedina evropska zemlja za koju su važile kvote za izvoz tekstila u EU i još nije članica Svetske trgovinske organizacije.

U studiji se navodi da je 1990. u Srbiji u tekstilnoj industriji radilo 160.170 ljudi, dok je u 2004. taj broj opao na 56.781. Vrednost izvoza ostala je skoro ista i bila 209, odnosno 208 miliona dolara.

U istom periodu je izvoz tekstilne industrije Makedonije porastao sa 89 na 541 milion dolara (iako je broj zaposlenih opao sa 61.418 na oko 36.600). Još upadljivije je povećanje izvoza bugarske tekstilne industrije. On je 1990. iznosio 281 milion dolara, dok je 2004. narastao na 1,843 milijarde uz pad zaposlenosti sa 179.000 na 168.000.

Krah srpske tekstilne industrije pokazan je na primeru "srpskog Mančestera", Leskovca. Tamo je 1990. u tekstilnoj industriji radilo 10.955 ljudi, dok ih je 2005. bilo samo 880. U ESI-studiji se kratko opisuje situacija u više leskovačkih firmi (Leteks, Inko, Sintetika, Vučje, Zevelon) i citiraju njihovi direktori.


Pri tome je upravo u proteklih petnaestak godina došlo do velikog premeštanja radnih mesta sa Zapada na istok i jugoistok Evrope, Kinu i Indiju. U nemačkoj tekstilnoj industriji, u kojoj je 1990. radilo 491.000 ljudi, sada ima oko 131.600 radnih mesta. U EU se u periodu od 1995. do 2000. broj zaposlenih u tekstilnoj industriji smanjivao za 2,6 odsto godišnje, kasnije još brže.

U studiji se, kao suprotnost Leskovcu, navodi primer makedonskog grada Štipa koji je tokom proteklih godina iskoristio šansu. Broj zaposlenih u tekstilnoj industriji tamo je od 1990. do 2002. opao sa 8.700 na 4.000. Ali, on je posle privatizacije i likvidacije mnogih preduzeća, do 2006. porastao na oko 7.000.

Od tada, sa stalno rastućim privatnim sektorom, raste izvoz tekstila iz ovog grada i Makedonije u EU. Vrednost izvoza tekstila samo iz štipskog regiona iznosi 207 miliona evra, navodi se u studiji.

Navodi se da bi ono što je postigao Štip načelno bilo moguće i u Leskovcu i ukazuje da su mnogi menadžeri u štipskim tekstilnim fabrikama stekli znanje i iskustvo upravo u leskovačkim fabrikama.

"Ali, tri faktora objašnjavaju zašto je Štip uspeo tamo gde je Leskovac propao. Štipske kompanije nisu nikad prekinule kontakte s EU što se desilo sa srpskim preduzećima tokom devedesetih. Transformacija (privatizacija i likvidacija) okončana je 2002. I ono najvažnije, Makedonija se jasno okrenula ka EU", navodi se u ESI-studiji.

Na kraju istraživanja kaže se da još ima nade da Leskovac krene putem Štipa s obzirom da su kvote za izvoz tekstila ukinute i za Srbiju (zbog čega izvoz već raste) i da postoje šanse da se potpiše i sporazum o asocijaciji i pridruživanju.

"Ako bi Leskovac uspeo da u privatnom (tekstilnom) sektoru povrati broj zaposlenih koji je postojao u socijalističko vreme (što je Štip uspeo za samo nekoliko godina), to bi donelo 10.000 radnih mesta. Prošla dekada je izgubljena. Prošlost ne može da se izmeni, ali sadasnji izazov je u tome da Srbija pogleda uspeh drugih u regionu i to kod kuće prenese u praktičnu politiku", zaključuje se u istraživanju.

Ostale vestiArhiva