Pre nepunih godinu dana donet je propis o izboru državnog revizora i konstituisanju Saveta državne revizorske institucije. Ali, slučajno ili ne, kod nas još niko ne nadzire finansijsku stranu rada vlade, niti kontroliše kuda odlazi novac iz budžeta. A to nije mala stavka, kaže dr Ljubiša Stanojević, profesor na Katedri za računovodstvo i reviziju Univerziteta Singidunum, jer za opšte i zajedničke potrebe Srbija troši najmanje polovinu svog nacionalnog kolača.
Objašnjenja političara, da je za izbor u Skupštini potrebna lagodna većina i da za mesto državnog revizora nije bilo dovoljno kandidata, jer niko neće da radi taj težak i odgovoran posao za male pare, prema mišljenju dr Stanojevića, uistinu nisu pravi razlozi. Stvarni motiv, po njemu, krije se u nedostatku elementarne volje većine političkih stranaka da se konačno izabere državni revizor. Zašto? Ko se boji tog čoveka?
Ni u razvijenom svetu, koji tu instituciju odavno ima, niko ne voli mnogo revizore, kaže naš sagovornik, ali tamo se, ipak, poštuju neka pravila igre. Radom revizora ograničena je moć političke i državne elite, pa zato ni kod nas, gde je bavljenje politikom izgleda postalo najunosniji biznis, revizori ne mogu biti dočekani aplauzima i crvenim tepihom. Jednostavno, postoji očigledna bojazan da taj finansijski stručnjak ne otkrije eventualne zloupotrebe, nesvrsishodno ili neracionalno trošenje novca iz budžeta.
Posao revizora nije samo da ustanovi da li je novac trošen na osnovu propisa i odluka nadležnih već i da li je svaka stavka realna. Da li je nešto plaćeno tačno onoliko koliko vredi ili je dato mnogo više. Pošto još nemamo tog nepristrasnog kontrolora uvek postoji mogućnost, smatra dr Stanojević, da novac poreskih obveznika ili skupa državna materijalna dobra (na primer, stanovi) završe u nečijim rukama mimo pravila igre.
Prema njegovom mišljenju skoro je sasvim izvesno da se u našem slučaju radi i o uticaju velikih tajkuna ili njihovih firmi na političke stranke. Čak i pored obaveze da državi dostave spisak finansijera u predizbornoj kampanji neke stranke te podatke kriju ili se čak sa time sprdaju. To kod ozbiljnih država i revizora ne može da prođe. Takvi jednostavno nestaju sa političke scene i završavaju u – zatvoru.
Činjenica da državni revizor, po zakonu, treba da kontroliše poslovanje direktnih i indirektnih korisnika budžeta, fondove obaveznog socijalnog i penzionog osiguranja, Narodnu banku, javna preduzeća, političke stranke, korisnike donacija i međunarodne pomoći, ukazuje na izuzetnu osetljivost ove profesije. Osim nesumnjivih stručnih kvaliteta ti ljudi moraju da budu moralno, politički i materijalno nezavisni. Iskustva na prostorima bivše Jugoslavije govore, priznaje dr Stanojević, da državni revizori, koji su istovremeno i državljani tih zemalja, nisu baš slavno i nezavisno obavili posao do kraja.

A šta to govori?
Ako naša država i njena politička elita odista žele da imaju nezavisnog i nepristrasnog državnog revizora, koji će bez straha i zazora da zaviri u svaki papirić i o tome napravi pošten izveštaj, on mora da bude, bar u početku – stranac. Čovek koji neće biti ničiji partijski i školski drug, kum ili zemljak, već samo stručnjak koji treba da nas uvede u red, a sistem državne revizije postavi na zdrave noge. Tek za nekoliko godina, kada odškoluje u svakom pogledu i domaće stručnjake, može se i nama prepustiti taj posao, ali, opet napominje naš sagovornik, treba predvideti mogućnost da se izveštaji državnih revizora podvrgnu i superreviziji nekog sa strane. Samo tako, naravno, možemo sa velikim poverenjem da prihvatimo izveštaje o tome kako se troši novac iz državne kase. Nijedan segment gde se troše pare države ne sme biti izuzet, bez obzira na to da li se radi o nečemu što se može zvati i državnom tajnom.
Ni „poslovanje” Ministarstva spoljnih poslova ne može biti izvan sistema kontrole državnog revizora. Mora se znati gde je otišao i poslednji dinar. Državni revizor mora da utvrdi, recimo, da li su konzularne takse redovno uplaćivane u budžet, šta je sa zgradama naših predstavništava, da li je adekvatno urađen popis stalnih sredstava po ambasadama, kako, od koga i po kojoj ceni se nabavlja materijal za njihov rad… Tek tada možemo biti sigurni da se o novcu građana Srbije vodi računa i da njegovo trošenje ide za strogo utvrđene namene – ni dinar više nego što je neophodno. Pitanje je samo – hoćemo li to. I kome ne odgovara istina čistih računa.

Doživotni mandat
Ako ne znamo, kaže dr Stanojević, šta nam valja činiti, nauk nam može biti ono što radi Engleska. Njeno ministarstvo finansija svakodnevno dostavlja svoje izveštaje revizoru za šta je tog dana trošilo pare. Ako samo prekorači odobrenu sumu, revizor upozorava parlament o toj činjenici i traži da se taj izdatak pokrije odgovarajućom odlukom. To znači da je državni revizor stvarni i poslednji zaštitnik interesa poreskih obveznika. Koliki se značaj pridaje instituciji državnog revizora u Engleskoj može da posvedoči samo jedna činjenica: mandat mu traje – doživotno! Svi mogu da se promene, ali on ostaje i radi svoj posao.

Ostale vestiArhiva