Nakon što je procurila vest kako je Tenderska komisija za Bešku promenila prvobitnu odluku kojom je za najboljeg izvođača radova na izgradnji novog mosta preko Dunava kod Beške proglašen domaći nacionalni konzorcijum, i za novog graditelja predložila austrijsko-nemački konzorcijum, naši neimari proteklog vikenda nisu spavali. Iako su po ponašanju resornog ministra Velimira Ilića mogli tako nešto da očekuju, ipak, verovali su da on nije jedini koji se pita za sudbinu domaćeg građevinarstva.

Naime, otkad je ministar Ilić javno počeo da proziva građevinsku firmu «”Mostogradnja”» koja se nalazi na čelu Nacionalnog konzorcijuma za Bešku, kako želi na silu da dobije posao na izgradnji novog mosta, neimari danas nisu toliko iznenađeni, koliko su ozlojeđeni. Ozlojeđeni su i građani koji će morati, ukoliko se potvrdi ovakva odluka, vraćati tri miliona evra više, a imaće most koji je ocenjen manje podobnim za beščanski teren od onoga koji je predložio domaći konzorcijum.

Zbog ovakvog obrta stvari, u javnosti je otvorena rasprava o tome da li se beščanski most baš mora graditi iz kredita Evropske banke za obnovu i razvoj, koja je ucenila naše neimare nepristajanjem da se usaglasi s Tenderskom komisijom koja ih je svrstala na prvo mesto? Postoje li i drugi načini. O apsurdu da kreditor uslovljava ime izvođača, što za sobom povlači i troškove izgradnje i vrstu mosta, suvišno je govoriti. Novopredloženi izvođač, austrijsko-nemački konzorcijum, za tri miliona evra je skuplji od prethodno prvoplasiranog domaćeg ponuđača, a ponudio je izgradnju betonskog mosta kakav je, po mišljenju najeminentnijih stručnjaka za mostove, pretežak za klizavu podlogu. To znači da građani Srbije moraju da vraćaju više novaca za most koji manje odgovara a preko koga će svakodnevno prolaziti. U tom slučaju bi srpski neimari ostali bez referenci za buduće projekte i trajno bi bili izbrisani s decenijske liste svetskih majstora.

Umesto resornog ministra Velimira Ilića, u čijoj su nadležnosti kapitalni projekti zemlje, sve ovo je, izgleda, znao ministar finansija Mlađan Dinkić, kada je rekao da Srbiji ne treba kredit EBRD, ukoliko banka nastavi s ucenama i ako posao ne dobiju naši graditelji. Ministar Dinkić je, očito, već tada znao da postoje i drugi izvori finansiranja, jer je ubrzo nakon toga obelodanjeno kako će se iz sredstava privatizacije u infrastrukturu usmeriti oko 300 miliona evra, što teži sedam i po beščanskih mostova. Kako i ministar Ilić nije znao za to, kada je rekao da se ni po koju cenu kredit ne može odbiti, jer je Srbiji potreban novi most?

Bilo bi i drugih para na računu Direkcije za puteve, sadašnjeg javnog preduzeća, da su odgovorni držali uzde u svojim rukama i na vreme sprečili milionsku krađu putarine. Šta su godinama radili prvi ljudi ove ustanove, kakve su saradnike birali, gde je zapela kontrola, kada se moglo krasti milion evra mesečno. Kroz pet proteklih godina ukraden je jedan i po novi beščanski most. A upravo direktor te iste direkcije, odnosno javnog preduzeća za puteve, mora da stavi svoj potpis na konačan izbor izvođača radova na izgradnji Beške u ime investitora koji je raspisao i vodio ceo tender.

Da li će moći da dugoročno uzme hleb domaćim neimarima, da li će moći da odseče granu na kojoj sede i od njih napravi večne podizvođače u nedostatku referenci, da smanji njihove zarade, a time i izdvajanja u državni budžet. Da li bi svojim neimarima i građanima to mogao da uradi direktor ili ministar, na primer, Austrije ili Nemačke, da poništi odluku kojom su domaće firme proglašene za najbolje i dovede u svoju zemlju strane kompanije da rade.

Mnogi kažu, moći će, jer imaju istu stranačku knjižicu, isto misle i rade. Drugi pitaju, zašto ćuti premijer, zašto ne brani istinu i pravdu i domaću privredu. Ovi prvi odgovaraju - zbog klimavih nogu na kojima stoji Vlada, pa su ministru date slobodne ruke zarad njenog opstanka. Ali, građevinari, sindikati i strukovne organizacije se ne mire s tim i najavljuju podizanje Srbije na noge. Građane neće biti teško pokrenuti.

U javnosti kruži još jedna priča: kritičari koncesije Horgoš – Požega smatraju da bi najlogičnije bilo da budući koncesionar iz svojih para izgradi novi most preko Dunava kod Beške, a ne da građani vraćaju kredit, da strane građevinske kompanije uzmu profit, naše firme zamiru, a koncesionar se 25 godina sladi putarinom sa deonice koju nije gradio. Mogao bi, kažu, da bar nešto uloži na najfrekventnijoj deonici Novi Sad – Beograd, tim pre što će na korišćenje dobiti novoizgrađenu traku, koja se finansira iz kredita i rehabilitovanu postojeću, za koju će građani, takođe, morati da vraćaju kredit. Pa, mogu li toliko?

Ostale vestiArhiva