Prečica kojom Sjedinjene Američke Države imaju nameru da dođu do nezavisnosti obećane kosovskim Albancima nije put kojim Evropska unija namerava da ide ka konačnom rešenju za status južne srpske pokrajine, uverene su vlasti u Beogradu. Izvori „Politike” iz okruženja predsednika Srbije smatraju da su šanse da EU podlegne pritisku Amerike i pristane na rešenje koje ne bi imalo paraf Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija u ovom trenutku minimalne, baš kao i verovatnoća da će se do rešenja za status Kosova doći ove godine. Isti izvori tvrde da je, uprkos izjavama najviših zvaničnika u Beogradu da su budući status Kosova i proces priključivanja Srbije Evropskoj uniji dva odvojena procesa, skoro nemoguće da status Kosova ne utiče na odnose Brisela i Beograda.
Pretnju da Srbija neće više ni hteti da uđe u EU ako Brisel prizna nezavisnost Kosova (koju sada povremeno izgovaraju samo pojedinci koji važe za nacionalističku struju u Srbiji) smatraju realnom posledicom jednostranog rešenja kosovske krize i predstavnici proevropskog bloka u srpskoj vlasti.
Iako je malo verovatno da će ijedan srpski zvaničnik ovako nešto hteti da javno izusti, u krugovima bliskim pregovaračkom timu tvrde da se pretnja ovog tipa koristi u neformalnim razgovorima sa zapadnim političarima i diplomatama.
Legitimno koliko i povremeno „bacanje udice” i pretnje sa zapada da Srbija mora da se odrekne Kosova ukoliko želi da jednoga dana bude kandidat za člana EU.
Trgovina „Kosovo za EU”, međutim, zvanično se nikada nije ni našla na stolu i zdušno je demantuju i Brisel i Beograd. Baš kao što je učinjeno nedavno kada je „Fajnenšl tajms” objavio da će Slovenija, kao zemlja koja početkom naredne godine preuzima predsedavanje EU, pokušati da ubedi Srbiju da se odrekne Kosova zarad kandidature za člana EU.
Zvanični demanti ove informacije usledio je već tokom dana, ali koliko mu se u javnosti veruje možda najbolje govori činjenica da su istraživači javnog mnjenja dilemu ove vrste uključili u svoje ankete.
Prema poslednjoj objavljenoj, koju je radio „Stratedžik marketing”, a u čiju tačnost je posumnjalo Srpsko nacionalno veće Severnog Kosmeta, više od dve trećine građana Srbije smatra da treba nastaviti saradnju sa EU čak i ako ona jednostrano prizna južnu srpsku pokrajinu.
Isto istraživanje pokazalo je da skoro polovina ispitanika smatra da EU ucenjuje Srbiju da bi se odrekla Kosova, a trećina je ubeđena da proces pridruživanja EU i rešenje statusa Kosova nisu zvanično, ali jesu faktički povezani.
Jedan od malobrojnih koji je ovo i javno izgovorio je bivši koordinator pregovaračkog tima za Kosovo i bivši savetnik predsednika Srbije Leon Kojen.
On je u nedavno objavljenom intervjuu u nedeljniku NIN upozorio da bi „nametnuta nezavisnost Kosova, koju bi mimo Saveta bezbednosti UN priznale Amerika i EU, izazvala ogromnu političku nestabilnost u celom regionu i zaustavila za duže vreme evropsku integraciju zapadnog Balkana”.
Još je važnije, dodao je Kojen, što „u tom slučaju sama Srbija više ne bi imala ni ustavnih ni političkih mogućnosti za nastavak procesa priključenja Evropskoj uniji”. Svega toga svesni su i u Briselu i pored ostalog i zato u ovom trenutku gledaju nešto drukčije od Amerikanaca na kosovski problem, rekao je Kojen za NIN.
Zagovornici ove Kojenove teze ističu činjenicu da bi eventualno jednostrano priznavanje Kosova onemogućilo dalje priključivanje Srbije u EU, jer bi nastavak tog procesa značio kršenje Ustava Srbije.
Srbija prema tom scenariju verovatno nikada ne bi mogla da postane član EU, a da prethodno ne prizna nezavisno Kosovo, baš kao što to ne može ni Turska od koje se bezuspešno traži da prizna Kipar.
Pa, opet, protivnici ove teze, među koje spada i bivši šef diplomatije Goran Svilanović, ali i oni drugi, koji bi rado dočekali dan da Srbija odbije poziv da uđe u Evropsku uniju, smatraju da je tako nešto teško zamislivo, štaviše smešno.
Svilanović još dodaje da su procesi rešavanja kosovskog statusa i pridruživanja EU potpuno razdvojeni i da ništa, pa ni priznavanje kosovske nezavisnosti, ne može da zaustavi proces pridruživanja Srbije EU. Pretnje ovakvog tipa nemaju veliku težinu čak ni kao pregovarački adut, jer Srbija, kako ističe Svilanović, nema gde nego u Evropu.
Sličan argument, samo u kontrasmeru koriste i oni koji smatraju da je Evropi stalo do ulaska Srbije u EU bezmalo koliko i Srbiji. Zagovornici ove teze podsećaju na geografski položaj Srbije i činjenicu da se graniči sa osam zemalja, i predviđaju da bi odustajanje Srbije od ulaska u EU značilo da zapadni Balkan postaje „crna rupa” za Uniju.
Pretnja od povećavanja ruskog uticaja u tom delu Evrope dovoljno je realna da bi se EU njome pozabavila. Od saradnje Srbije sa EU, tvrde predstavnici ovakvog mišljenja, zavisi i dalja saradnja Republike Srpske, dakle BiH, a ekonomski uticaj Rusije u Crnoj Gori je, ističu, već dovoljno veliki da bi i ona mogla da izmakne uticaju Unije.
Problem Makedonije sa albanskom manjinom u slučaju priznavanja Kosova bi eskalirao, a Albanija bi u tom slučaju ostala „slepo crevo”.
Da ovakve kalkulacije nisu bez osnova smatra i bivši američki ambasador u Beogradu Vilijam Montgomeri. U svojoj redovnoj kolumni u listu „Danas” Montgomeri je izneo tvrdnju da EU na Kosovu ima „potencijalno najviše toga da izgubi” za razliku od Rusije i Amerike.
„Ona (EU) vidi region kao ’crnu rupu’, unutar svojih prirodnih granica i zato u poređenju sa ostalim dvema silama ima najlegitimnije pravo da bude zainteresovana za konačan ishod. Međutim, upadljiva nesloga unutar EU povodom toga kako nastaviti dalje, oslabiće jedinstvo i iznova će pokazati da je EU kao institucija nesposobna da rešava glavna pitanja u sopstvenoj oblasti. Dugoročna istina o EU glasi da kad god se suoči sa kontroverzama, EU neizbežno izabere da ne radi ništa. Glavne snage unutar EU rade sada na tome da dođu do takve vrste ishoda. Njihov poziv na okupljanje jeste potreba da se ’održi jedinstvo EU po svaku cenu’”, kaže Montgomeri.
Jednostrano priznavanje Kosova shvata se kao potencijalno pogubno za ionako poljuljano jedinstvo unutar EU narušeno problemima u vezi sa usvajanjem ustava, ali i učešćem u vojnim intervencijama sa američkim saveznicima.
A izbor za rešenje statusa Kosova je sužen na dve nepomirljive opcije. Jedna odgovara Srbima, druga Albancima. Treće rešenje, kakvim neki smatraju prolongiranje rešenja na nekoliko godina, spada u ona koja takođe odgovaraju Srbiji.
Sada je već sasvim jasno (a to glasno priznaju i oni koji doskora nisu verovali da će ruska podrška Srbiji biti ovako odlučna) da Kosovo nezavisnost neće steći legalnim putem, odnosno preko Saveta bezbednosti.
To je sada moguće samo ako Amerika i EU odluče da krše sve norme međunarodnog prava. I to je opcija koju mnogi smatraju najrealnijom. Rešenje po kome bi Srbija sačuvala suverenitet nad Kosovom i dala najveću moguću autonomiju svojoj pokrajini, mnogima ne izgleda previše verovatno.
Oni koji sumnjaju u ovakav epilog kosovske krize smatraju da je nemoguće da Evropska unija na kraju kaže Amerikancima ne. To i najvećim optimistima u ovom trenutku izgleda nemoguće. Skoro onoliko koliko je većini izgledalo nemoguće da će i Rusija zapretiti vetom u SB.
Kada je pre tačno godinu dana „Politika” objavila ekskluzivnu informaciju da je Rusija Kontakt grupi dostavila nezvanični dokument u kome je zapretila vetom u SB UN, malo je ko verovao da do takvog ishoda može doći.
Rusija je tada, kako je „Politika” pisala, u četiri tačke od članica Kontakt grupe tražila da se pregovori ne oročavaju do kraja 2006. godine, da se nađe novi izaslanik za pregovore ukoliko Ahtisariju istekne mandat pre iznalaženja rešenja, upozorila na srpsko odbijanje predloga u procesu decentralizacije koje je Rusija smatrala „racionalnim” i u četvrtoj tački prenela neslaganje sa nametnutim rešenjem.
Iz one perspektive izgledalo je skoro nemoguće da će se o statusu Srbije raspravljati i tokom čitave 2007. godine, sa velikim šansama da pregovori uđu i u narednu godinu.

Ostale vestiArhiva