Srbija još nije donela zvaničnu odluku o tome da li želi da stupi u članstvo NATO, ali vojna saradnja sa paktom podseća na „puzeći način” na koji je pristupila Španija
Kažu da u NATO-u razmišljaju da u političkom središtu u Briselu i u vojnoj komandi u Monsu instaliraju dva potpuno nova tipa telefonskih automata. Nazovete automat i on vam saopštava: „Dobar dan. Dobili ste NATO. Izaberite 1 ako želite pomoć u konsolidovanju vaše demokratije. Izaberite 2 ako vam je potrebno uklanjanje mina. Izaberite 3 ako su vam potrebna vozila za borbu protiv hemijskog rata. Izaberite 4 ako želite da čujete iskustva satelitskih država u vezi sa ulaskom u NATO. Ako treba da vodite istinski rat, molimo vas da ostanete na vezi, obratiće vam se operator koji govori engleski”.
Šaljivo ili ne, tek novi NATO u borbenom smislu danas, zapravo, čine tri saveznika koji govore engleski i slično razmišljaju. To su SAD, Velika Britanija i Australija (iako Kanbera službeno nije u savezu), i kao četvrti stub tu je još Poljska, kao mnogo više proamerička država i od same Amerike.
Prve tri države su pomorske sile, sa tradicijom borbe izvan sopstvenih granica, sa sposobnošću slanja trupa širom sveta i sa mobilnim specijalnim snagama. A to je sve ono što NATO-u danas prioritetno treba. Svi ostali u savezu čine „Debatni klub NATO-a”, više u stilu Dejla Karnegija nego Klauzevica, ali to je i prirodna posledica „velikog praska” u procesu širenja saveza ka istoku. Dakle, svi ostali su na neki način sateliti, posebno kada su u pitanju borbene operacije, jer, kako je Irak pokazao, jedna je stvar imati kompatibilne vojne snage, a sasvim druga i kompatibilne spoljne politike.
U Srbiji je službeni Beograd pozvao NATO i SAD da odustanu od projekta stvaranja satelitske države-kasarne na Kosmetu. Na našim političkim prostorima termin satelitska država korišćen je za neke tvorevine iz Drugog svetskog rata, NDH, Nedićevu Srbiju, Slovačku, dok su saveznici iz NATO tim terminom obično obeležavali zemlje članice Varšavskog ugovora, naravno osim SSSR-a. Dakle, koliko Kosmet zaslužuje termin satelitske tvorevine-kasarne?
Na prvi pogled moglo bi se reći da je područje južne srpske pokrajine nešto između vojnog protektorata, vojnog poligona, privatne banke za pranje para i privatne krimi-države. Na Kosmetu se domaćoj i inostranoj mafiji prvi put u istoriji smeši prilika da dobije svoju državu, sa jedinom dilemom kako i koliko će u takvoj tvorevini morati da deli vlast sa NATO-om.
U vojnom smislu NATO danas na Kosmetu izvodi aktivnosti koje ne može da vrši nigde drugde u Evropi. Borbeni avioni mogu da lete i ispod 2000 metara, što se ne sme u Evropi, jer farmeri odmah protestuju jer krave zbog šoka daju manje mleka, bojeva gađanja artiljerije, avijacije i pešadije ne podležu skoro nikakvim ekološkim ograničenjima kakva su danas u Evropi, plaćanje putarina, zakupnina za vojne baze i korišćenje svih drugih infrastrukturnih pogodnosti prava je misterija. Da li se to uopšte plaća i kome? NATO na Kosmetu gradi objekte kao da će tamo da ostane najmanje 100 godina, Italijani su na mestu sportsko-poljoprivrednog aerodroma kod Đakovice napravili pravu avio-bazu pa sada imaju direktne avio-letove Rim–Đakovica. I ostali grade, a da državu Srbiju o tome ništa i ne pitaju, iako Rezoluciju 1244 UN niko još nije ukinuo. O civilnoj kontroli vojske NATO-a na Kosmetu smešno je i pomisliti, a ta civilna kontrola vojske bila je dugo i dežurna sintagma svih diskusija o vojnim pitanjima u Srbiji sve donedavno.
Kosmet je dakle već danas satelitska država-kasarna sa stranim vojnim bazama, policijskim časom s vremena na vreme, čekpointima, sa policijskom pratnjom, ili bez nje, konvoja kojima Srbi idu u škole, ili u nabavke hrane.
I pored toga, katkad se stiče utisak da bi deo političke elite ove zemlje želeo da uvede Srbiju u NATO bez velike javne debate. Sve do pre godinu dana neki političari su govorili o ulasku Srbije u evroatlantske integracije, ali u međuvremenu je pitanje Kosmeta dostiglo vrhunac, a NATO je dao punu i otvorenu podršku planu Martija Ahtisarija. U Nacrt strategijskog pregleda odbrane Ministarstva odbrane, usvojen u junu 2006. godine ušla je formulacija „da je Republika Srbija opredeljena za saradnju sa NATO-om, a njen neposredni cilj je ulazak u Partnerstvo za mir, koji predstavlja prvi važan korak ka punopravnom članstvu u toj asocijaciji”. Piše i da je „punopravno članstvo u NATO dugoročan cilj”. O tome nije vođena javna debata, niti se raspravljalo u Skupštini Srbije, te nije sasvim jasno kada je to postalo državno opredeljenje. Postalo je normalno i da političari nekog našeg generala preporučuju kao „ oficira prozapadne orijentacije koji uživa poverenje zapadnih partnera i čelnika NATO-a”. U Ministarstvu odbrane su procenili da je „naš ulazak u NATO teško zaustavljiv proces i zbog toga što ćemo se uskoro potpuno naći u NATO okruženju, a NATO ne trpi bezbednosno nejasne prostore pa ćemo našom ili njihovom voljom morati da postanemo deo tog sistema”.
Takva formulacija na neprijatan način asocira na pravdanja nekih drugih vojnih partnerstava u prošlosti. Nije se čula još od vremena Cincar-Markovića i potpisivanja Trojnog pakta u Beču 1941. godine. I tada se taj korak objašnjavao da Nemačka ne trpi „vojno nejasne prostore”.
Nije nevažno ni pitanje kako se ta izjava iz Ministarstva odbrane uklapa u oslanjanje službenog Beograda na pomoć Moskve oko Kosmeta, s obzirom na to da je ruski ambasador u Beogradu u jednom intervjuu nedavno nagovestio da eventualni ulazak Srbije u NATO ne bi bio shvaćen kao prijateljski korak Srbije ka Rusiji.
Vojni krugovi objašnjavaju kako je intenzivna saradnja sa NATO-om pre svega pitanje dostizanja standarda i kvaliteta NATO-a. Ipak, ostaje činjenica da od Rusije danas zavisi glavna međunarodna podrška stavovima Srbije u vezi sa Kosmetom.
Da li deo političke i vojne elite Srbije bilateralnim vojnim sporazumima sa SAD želi da Srbiju na španski način uvede u NATO, u organizaciju koja je danas skoro izgubila kontakt sa ugovornim tekstom? Upravo je slično današnjim prilikama u Srbiji i Španija ušla u NATO. „Puzećim koracima” i vrlo diskretno. Glavni tadašnji protivnik ulaska Madrida u NATO bio je tadašnji sindikalni lider Havijer Solana. Ali vremena se menjaju pa i ljudi.
Da se nešto ipak menja u načinu razmišljanja vojne elite u Srbiji u vezi sa NATO-om pokazuje i nedavni događaj prilikom proslave Dana avijacije na vojnom aerodromu Lađevci. Posle ne baš slavnog medijskog odjeka sletanja dva američka aviona F-16 iz Avijana na aerodrom Batajnica, što je u Srbiji izazvalo protivrečne reakcije, Amerikanci su ponudili novi dolazak svojih borbenih aviona na aerodrom Lađevci na svečanost povodom formiranja avio-baze. Komanda srpskog Vazduhoplovstva i PVO je to odbila. Zatim je iz Generalštaba traženo da za „utešnu nagradu” američki avioni dođu na aeromiting u Lađevce prilikom proslave Dana avijacije. Amerikanci su za tu priliku zatražili da na pistu aerodroma Lađevci postave i svoje specijalne sajle radi zaustavljanja aviona, kao da je reč o nosaču aviona, a ne o pisti dužine 2.200 metara na kojoj se svaki današnji lovac-bombarder lako zaustavlja. Amerikanci su istovremeno zatražili i da instaliraju svoju tehničku dodatnu opremu. Kada je srpska strana zatražila objašnjenje o kakvoj se vrsti opreme radi, odgovora nije bilo.
Za ministra odbrane Srbije Dragana Šutanovca sve je to bilo malo previše i ministar odbrane nije prihvatio američke zahteve. I američki avioni nisu doleteli u Srbiju. Možda su sleteli na Kosmet.
Jer, mi još nismo država-kasarna. Hoćemo li to i biti, videćemo. Sve zavisi od Kosmeta. No, bilo bi lepo da nas na vreme i ponekad neko i obavesti kako napreduje špansko otvaranje u šahu. Ulazak u NATO na španski način...

Ostale vestiArhiva