Različiti stavovi članova koalicije na vlasti oko ulaska Srbije u NATO za sada su samo potencijalno žarište u odnosima vladajućih stranaka. Savez na vlasti mogao bi doći u iskušenje tek ako se ispune dva uslova: prvo, da kosovski Albanci (verovatno uz američki mig) proglase nezavisnost pokrajine posle 10. decembra, roka koji su Amerikanci propisali, i drugo, da Sjedinjene Američke Države odmah posle toga priznaju Kosovo kao suverenu državu. Tek tada bi se zaista našla na probi evroatlantska budućnost Srbije. Još je nepoznanica da li bi Demokratska stranka Borisa Tadića i pod tim okolnostima insistirala da Srbija uđe u NATO. I tek kada bi DS i posle takvog eventualnog raspleta i dalje tvrdio da Srbija treba da uđe u NATO, vladajuća koalicija mogla bi da se nađe u ozbiljnoj krizi.
Da članovi koalicije na vlasti za sada nemaju nameru da rasturaju teško sklopljeni savez zbog ovog hipotetičkog scenarija najbolje pokazuje to što ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić danas u Briselu predstavlja Prezentacioni dokument o osnovnim ciljevima Srbije u programu Partnerstvo za mir u kome se više ne pominju ambicije Srbije da se jednoga dana učlani u NATO. Formulacija o evroatlantskim integracijama, naime, izbačena je iz prve verzije ovog dokumenta, što su jednoglasno prihvatile sve stranke članice vlade na sednici koja je održana 27. jula.
Da partneri u vladi još ne nameravaju da potežu ovo pitanje, uprkos burnoj javnoj polemici, juče je potvrdila i član Predsedništva G17 plus Suzana Grubješić, koja je naglasila da „članstvo Srbije u NATO u ovom trenutku nije na dnevnom redu”. Grubješić je, ipak, podsetila da nijedna država istočne Evrope nije postala članica EU pre nego što se pridružila Severnoatlantskom savezu i da o eventualnom ulasku Srbije u NATO treba da odluče građani na referendumu. Da se o tome odlučuje plebiscitom, stav je i DSS-a.
Ipak, Grubješić je juče podsetila i da je nastavak evroatlantskih integracionih procesa bio jedan od prioriteta svih vlada u Srbiji od 5. oktobra 2000. godine, a da to važi i za aktuelnu vladu.
Međutim, Branislav Ristivojević, portparol Demokratske stranke Srbije, tvrdio je potpuno suprotno, odnosno da prilikom formiranja nove vlade nije bilo reči o evroatlantskim, već samo o evropskim integracijama. Kao dokaz ovih tvrdnji Ristivojević je podsetio na ekspoze premijera Vojislava Koštunice u Skupštini Srbije u kome nije bilo ni reči o budućoj saradnji Srbije sa NATO-om, niti o učlanjenju u ovu alijansu.
I dok u DSS-u tvrde da su sa koalicionim partnerima već počeli razgovore o tome da, u slučaju jednostranog priznanja nezavisnosti Kosova, Skupština Srbije donese rezoluciju o neulasku Srbije ovaj vojni savez, u G17 plus kažu da o tome nije bilo ni reči među partnerima u vladi. Iako se ovih dana njeni funkcioneri nisu izjašnjavali o ovom pitanju, Demokratska stranka juče je istakla da se nada da rezolucija o kojoj govori DSS neće doći na dnevni red Skupštine.
„Priključivanje Srbije EU i NATO-u trebalo bi postaviti kao pitanje bolje budućnosti. To je ozbiljno pitanje i time bi trebalo da se bavimo, ne sa stranačkih stanovišta, već o tome treba voditi ozbiljnu raspravu u svim stručnim i političkim krugovima, široko u javnosti, i tek onda doneti odluku u najboljem interesu Srbije”, rekla je šef poslaničke grupe DS u Skupštini Srbije Nada Kolundžija.
Od parlamentarnih stranaka, juče se ovim povodom oglasila i Liberalno-demokratska partija Čedomira Jovanovića koja smatra da su Srbiji potrebne evroatlantske integracije, što podrazumeva i članstvo u NATO-u, a ne nov sukob sa svetom. Prema njihovom mišljenju, „svakodnevna kampanja koju vode stranka i ministri Vojislava Koštunice protiv ulaska Srbije u NATO potvrda je bliskosti sa pogrešnom politikom koju je vodio Slobodan Milošević”.
Različiti stavovi stranaka oko ulaska u NATO otvorili su i pitanje da li bi Srbija u slučaju da ne pristupi ovoj alijansi imala poteškoća sa ulaskom u Evropsku uniju. Sa formalno-pravne tačke gledišta, članstvo u NATO nije preduslov za ulazak u EU, što dokazuje i primer Švedske, Finske, Kipra, Irske i Austrije koje su u Evropskoj uniji, ali ne i u NATO-u.
Suzana Grubješić, međutim, podseća da nijedna istočnoevropska zemlja nije postala članica EU a da nije pre toga bila članica NATO-a.
„U interesu je Srbije da ima dobre odnose sa NATO-om i da ima dobre odnose sa Rusijom. Ne smemo da upadnemo u zamku hladnoratovske retorike u kojoj bi NATO bio viđen kao neprijatelj, a Rusija kao spasitelj”, kaže Grubješić.
Savetnica ministra spoljnih poslova Milica Delević-Đilas potvrđuje da su zemlje centralne i istočne Evrope mahom prvo pristupale NATO-u pa onda ulazile u EU, što je, kako kaže, bilo potrebno zbog stabilizacije bezbednosnih prilika u regionu.
„Iskustvo zemalja našeg okruženja koje su se EU priključile 2004. ili 2007. godine govori da su to stepenice koje su oni prošli i zato možemo da zaključimo da je to nešto uobičajeno”, kaže ona.
Naša sagovornica ipak veruje da će se napredak Srbije ka EU procenjivati prema situaciji u našoj zemlji, a ne samo na osnovu članstva u NATO-u. Na pitanje da li bi činjenica da nismo u ovom savezu ipak mogla da uspori naš put ka EU, ona kaže:
„Ako saglasnosti za ulazak u NATO u zemlji bude manje, ali i pored toga Srbija svojim spoljnopolitičkim opredeljenjem bude privržena evropskim integracijama, verujem da neće biti problema. Ali ako odbijanje evroatlantskih integracija bude u svetlu jednog drugačijeg spoljnopolitičkog usmeravanja Srbije, onda će biti problem i za evropske integracije”.
Predsednik Foruma za bezbednost i demokratiju general Ninoslav Krstić, ipak, misli da bi nepristupanje NATO-u ipak moglo da uspori naš put u EU, te da ne treba žuriti sa ishitrenim potezima u vezi sa NATO-om. Formalno, kako kaže, dovoljno je da uđemo u Partnerstvo za mir i da nastavimo sa procesom pridruživanja EU. On upozorava da ipak treba imati na umu i činjenicu da nam NATO ne pomaže da rešimo pitanje Kosova i Metohije, već da čak podržavaju Ahtisarijev plan, dok je jedino Rusija ta koja pomaže da se pitanje Kosmeta reši na najbolji način po Srbe.

Ostale vestiArhiva