Od posebnog značaja je detaljno i precizno regulisanje položaja i načina ostvarivanja ustavnih ovlašćenja i odgovornosti vlade i ministarstava, kao i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja. Naime, položaj vlade u parlamentarnom sistemu, kao što je naš, je takav da je ona dominantan organ izvršne vlasti i realno najmoćniji organ državne vlasti. Uostalom, to je potvrđeno i u samom Ustavu u kome piše da Vlada utvrđuje i vodi politiku države, predlaže zakone i druge opšte akte Skupštini, izvršava zakone, donosi uredbe i druge propise za izvršavanje zakona, usmerava i usklađuje rad organa državne uprave i vrši nadzor nad njihovim radom itd.
Najveće opasnosti od prekoračenja i zloupotrebe ustavnih i zakonskih ovlašćenja izvršne vlasti, nalaze se u sferi sprovođenja zakona i drugih propisa Skupštine. To je, pre svega, uredbodavna funkcija Vlade. Donošenje uredbi i drugih opštih akata za sprovođenje zakona Ustavom je predviđeno kao generalno ovlašćenje Vlade, to jest nije uslovljeno time da Skupština samim zakonom odredi da li je i kada potrebno donošenje uredbe za njegovo sprovođenje. U praksi se zato dosta često dešava da Vlada svojom uredbom doreguliše, to jest proširi zakonsko rešenje. Događa se i da uredbom reguliše i neko pitanje koje zakonom uopšte nije uređeno. U oba slučaja, Vlada protivustavno uzurpira zakonodavnu funkciju Skupštine. Treći, neredak slučaj neustavnog ponašanja Vlade je nesprovođenje ili restriktivno sprovođenje pojedinih zakonskih rešenja. Ovakva ponašanja Vlade i ministarstava vrlo retko su predmet rasprave u Skupštini u skladu sa ustavnom odredbom (čl. 99) da ona „nadzire“ rad Vlade. Doduše, odlučujuća ustavna ovlašćenja Skupštine u rukama su parlamentarne većine, iz čijih se redova Vlada bira, pa i nije realno očekivati njen kritički i efikasan kontrolni odnos prema Vladi. Ovo utoliko pre ako se ima u vidu da po novom Ustavu poslanički mandat ne pripada, ni biračima ni poslaniku, već rukovodstvu političke stranke koja ga je predložila za poslanika. Ostaje, faktički, samo opozicija kao politički kritičar i kontrolor Vlade u Skupštini. Njena ovlašćenja su, međutim, bitno ograničena činjenicom da je ona parlamentarna manjina i da Vladu i ministre ne može smeniti, već samo pokrenuti postupak izglasavanja nepoverenja Vladi na osnovu zahteva najmanje 60 poslanika. Uz to, može postavljati poslanička pitanja i podneti interpelaciju u vezi sa radom Vlade ili pojedinog ministra na osnovu zahteva najmanje 50 poslanika.
S druge strane, u okviru sistema podele vlasti, postoji mogućnost da Ustavni sud svojom odlukom utvrdi da uredba ili drugi opšti akt Vlade ili ministarstva, odnosno njegov deo, nije u skladu sa Ustavom i da ih stavi van snage, tačnije ukine. Takvih primera je bilo proteklih godina, što nikako ne znači da su to bili jedini slučajevi neustavnosti i nezakonitosti propisa izvršne vlasti. Takođe, konačni pojedinačni akti državnih organa podložni su oceni zakonitosti od strane okružnih sudova, odnosno Vrhovnog suda. Izuzimajući sudske odluke, daleko najčešće je reč o aktima izvršnih i upravnih organa i organizacija koje vrše javna ovlašćenja, od nivoa opštine do Republike. Praksa, nažalost, pokazuje da je bilo slučajeva beskonačnog opstruisanja, pa i nesprovođenja pravosnažnih odluka Vrhovnog suda od strane pojedinih ministarstava, odnosno Vlade. S druge strane, Ustavni sud od oktobra 2006. ne funkcioniše, a izbor novog Ustavnog suda u skladu sa novim Ustavom još nije izvršen, iako su uveliko prekoračeni rokovi iz Ustavnog zakona. Time se ponavlja situacija iz vremena prve demokratske vlasti, posle oktobra 2000, kada Ustavni sud nije radio skoro punih 15 meseci. Država je tako lišena snažnog sredstva kontrole ustavnosti i zakonitosti rada izvršne vlasti.
U odsustvu efikasne i parlamentarne i sudske kontrole izvršne vlasti, njeni pripadnici, pa i sama Vlada se olako, povremeno i sasvim neodgovorno odnose prema svojim ustavnim i zakonskim obavezama. Naime, naspram ogromnih ovlašćenja izvršne vlasti, ne stoje adekvatna sredstva njene kontrole i odgovornosti za neustavna ili nezakonita postupanja. Jedan od primera je nepoštovanje rokova iz Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava za pripremu i donošenje zakona od kojih zavisi izbor i funkcionisanje pojedinih državnih organa, kao što je Ustavni sud, a doskora i Državna revizorska institucija, kao i za organizovanje predsedničkih, lokalnih i pokrajinskih izbora. Posebno zabrinjava neodgovoran, čak ignorantski odnos pojedinih važnih državnih organa prema zakonitim zahtevima poverenika za informacije od javnog značaja (Ministarstvo unutrašnjih poslova, BIA, Ministarstvo za infrastrukturu). Odnos ministra za infrastrukturu, pa i same Vlade, prema zahtevima javnosti u vezi sa uslovima pod kojima je zaključen koncesioni ugovor o izgradnji autoputa od Horgoša do Požege, prava je paradigma neodgovornosti i osionosti izvršne vlasti.
U nedostatku demokratske i parlamentarne tradicije, pred Srbijom je dug i težak put izgradnje efikasnog sistema odgovornosti, prevenstveno izvršne vlasti i njenih vršilaca. Za sada su njeni glavni kontrolori i kritičari opozicija i mediji, na šta je ona oguglala. U krajnjoj instanci, vlast snosi političku odgovornost pred biračima koji je na sledećim izborima mogu kazniti uskraćivanjem podrške. Ali, to je slaba uteha jer kontrola vlasti, da bi bila delotvorna, mora biti stalna, javna i efikasna i na osnovu Ustavom i zakonima detaljno propisanih procedura. Sve to nam još uvek nedostaje. Do daljeg, „prava“ i skoro nedodirljiva vlast će biti - izvršna vlast.

Ostale vestiArhiva