Niko nije imao nameru da ugosti Dina Merlina u Beogradu na novogodišnjem koncertu, o čemu gromoglasno raspreda pevačev menadžment u listu Dnevni avaz, saznaje Kurir. Nije izostavljena, na radost ostrašćenih, ni lekcija iz patriotizma, koju Dino ponavlja do neumora. Ispredajući bajke o honoraru koji mu je nuđen, on u prvi plan ističe svoje nepokolebljivo uverenje da Beograd i Srbija nisu zaslužili da im on na noge dolazi. Iako je od bivšeg pripadnika zelenih beretki, mnogo je.
Beograd i Srbija uvek su bili predmet tajnih želja i javnih pljuvačina ljudi čija imena lagano padaju u zaborav, ili ako je potrebno malo uskovitlati strasti. Poslednja u nizu stigla je iz Sarajeva sa adrese Edina Dervišhalidovića, poznatijeg kao Dino Merlin, koji je po ko zna koji put našao povoda da prospe malo zlovolje po Srbima, rečnikom koji ne priliči pitomcu medrese, ni vojniku Zelenih beretki, bez čina i časti, dodali bi neki. Sve u maniru estradnog polusveta koji sebi dižu cenu lučenjem pljuvačnih žlezda, a ne pevanjem.
Pedantni hroničari njegovih vanmuzičkih posrtanja beleže kako je u borbenom transporteru glumio borca sa prve linije fronta koji hrabri kolege da ne posustaju, već da rafalima rešetaju pogane Srbe. Reči njegovog ratničkog pokliča, koji je imao malo veze sa muzikom, a zvao se "Vojnik sreće", čule su se prilikom krvavih pirovanja na zgarištima širom BiH. Mirotvorstvo u kombinaciji sa optužbama celog naroda, zalaganje za pomirenje sa pozivom da se zločini Srba ne zaborave, prisećanje na barikade i opsade, a ćutanje o onim zatočenicima duha (kojima i sam pripada) koji borbu za mir smatraju strahom pred smrću, a ne otporom besmislu. Za sve koji imaju želudac da svare bljutave tirade o krvnicima sa one strane Drine, dovoljno je pogledati Dinov ratni dnevnik, koji je vodio "dok su bombe padale oko njega" ili stihoklepačke pokušaje u slavu Juke Prazine, kriminalca sa dosijeom i vojnika koji je umesto odlikovanja radije nosio ratni plen. Nekoliko meseci u vojnoj fabrici "Pretis" bili su mu dovoljni da nikada ne poželi da jede gorak radnički hleb. Hronična bolest - amnezija, koja je obuzimala mnoge sa ovih prostora, Dina je hvatala na mahove. Samo kada je trebalo potisnuti sećanje na usklike sreće zbog saradnje sa Svetlanom Ražnatović Cecom, Vesnom Zmijanac i drugim vedetama srpske muzičke scene. Kada je naslutio da slava i sjaj drugog mesta na Evrovizijskom takmičenju mogu Željku Joksimoviću doneti titulu najvoljenijeg i najslušanijeg, brže-bolje je ponudio ruku saradnje. Nije mu tada smetao fašistički duh koji se promalja iz svakog Srbina, već je skladno zapevao sa njim na prepunom sarajevskom stadionu. Nije imao moralne ni mentalne probleme da obnovi saradnju sa Cecom, ali neisplaćeni honorari sa ploče objavljene ratne 1992. godine stavili su tačku na njihov odnos. Gde para ima, tu ima i zaborava, poruka je koju možda i nesvesno emituje Dino Merlin.

Ostale vestiArhiva