U ovom času Kosovo ne košta mnogo srpski budžet, negde između 100 i 125 miliona evra godišnje, u zavisnosti od toga kako se tretiraju planirane investicije, što je oko 0,5% bruto domaćeg proizvoda ili oko 1% konsolidovanog budžeta Srbije. Koristi su male, budući da je trgovina veoma ograničena, a isto važi i za privatna ulaganja. Što se Kosova tiče, privreda se relativno sporo oporavlja, dok je pozitivno to što su javne finansije donekle dovedene u red jer je budžet uravnotežen. Javni prihodi, nezavisno od donacija, negde su oko 30% bruto domaćeg proizvoda, što nije malo (više je nego u Albaniji, na primer). Ako se uporede stope rasta, iznad 5% u Srbiji, oko 3% na Kosovu, jasno je da je sadašnje stanje značajno nepovoljnije za Kosovo nego za Srbiju.
Postoje tri realistična predloga rešenja: suštinska autonomija, nadgledana nezavisnost i neki vid institucionalizovanog partnerstva. Niko ne predlaže političku i pravnu integraciju ili zajedničku fiskalnu, monetarnu i politiku spoljne trgovine. Predlozi se razlikuju samo u malom delu koji se odnosi na spoljno predstavljanje Kosova, u detaljima oko prisustva međunarodnih snaga bezbednosti i u detaljima kada je reč o decentralizaciji. Ove razlike su, međutim, dovoljne da srpska strana ne prihvata nadgledanu nezavisnost, a kosovska suštinsku autonomiju.
Usled toga, eventualno usvajanje jednog od ovih rešenja nosi sa sobom značajne neizvesnosti, jer će ostati tenzije i neprijateljstva i biće sužene mogućnosti saradnje. U ovom radu, ja pretpostavljam, donekle nerealistično, da će reakcije biti umerene kako bi se ocenila najmanja šteta ovih rešenja. Polazeći od toga, jasno je da će veći troškovi pasti na nezadovoljnu stranu i na onu stranu koja ima više da izgubi, a to je Srbija. Na primer, sama po sebi, suštinska autonomija ne donosi nekakve veće neposredne troškove srpskom budžetu, ali može da ima uticaj na bezbednost, a to bi moglo značajno da poveća rizičnost privređivanja u Srbiji. Ovo bi ugrozilo makroekonomsku stabilnost, jer bi smanjilo ulaganja pa bi se povećala nezaposlenost. Znatno su, međutim, veći troškovi snažne negativne reakcije na nadgledanu nezavisnost. U tom bi slučaju srpska privreda mogla da uđe u stagnaciju ili u recesiju, jer bi bilo teško obezbediti strano finansiranje, a to bi zahtevalo značajno smanjenje potrošnje. Zaposlenost, koja se i sada smanjuje iako privreda raste, veoma bi se značajno smanjila. Uopšte, socijalni bi troškovi bili veliki. I to ako ne dođe do negativne međunarodne reakcije, što nije realno očekivati.
Treće rešenje, koje sam ja nazvao institucionalizovano partnerstvo, imalo bi za cilj da se normalizuju prilike i da se sarađuje u trgovini i investiranju. Srbija bi mogla da bude značajan, ako ne i najznačajniji, trgovački partner i investitor na Kosovu. To bi dodatno smanjilo rizičnost ulaganja u samu Srbiju, a uz oporavak kosovske privrede, koji bi mogao da se odvija po stopi od 7 do 8% godišnje, to bi moglo da stabilizuje dugoročnu stopu rasta u Srbiji na nivou koji je za jedan procentni poen viši nego što je sada. To bi imalo i veoma povoljne posledice po privredne izglede Srba na Kosovu.
U radu se ukratko komentarišu i šire posledice politike neprijateljstva i pretnji ako bi joj se Srbija priklonila. Suštinski nalaz je da bi troškovi uglavnom pali na Srbiju i na Republiku Srpsku ukoliko bi se sprovela pretnja o regionalnoj destabilizaciji. Ti bi troškovi mogli da budu veoma veliki, jer obe zemlje zavise u sve većoj meri od međunarodnih privrednih odnosa. To bi bilo potpuno neopravdano, jer normalizacija i saradnja otvaraju izglede trajnog privrednog oporavka.

Ostale vestiArhiva