Prošla su vremena kad je svaki dolazak Misije MMF izazivao strepnju u javnosti. Kao da je dolazio nekakav strašni sud, pre kojim smo morali da priznajemo da smo grešili, da ćemo se popraviti i da smo spremni na nova odricanja. Raniji aranžmani (“stend baj” i “produženi stend baj”) počivali su na nekoj vrsti obaveznosti i u sebi su često nosili neugodne klauzule striktnog smera državne ekonomske politike. Jedan od članova stručnog tima, koji već godinama pregovara sa momcima iz Vašingtona - dr Miladin Kovačević kaže da su jednostavno postojali nekakvi targeti (graničnici) koji su se morali ispoštovati.
Pošto smo sa “stend-baj” aranžmanima završili - onaj “produženi” okončan je početkom 2006. godine - onda su nove posete neka vrsta monitoring misije i više nisu obavezujuće po našu ekonomsku politiku. Bez obzira na bezazleniji oblik, dolasci Misije MMF i dalje imaju svoju težinu. Proveravajući efekte tekuće ekonomske politike, savetujući i ukazujući na njene slabe tačke i moguće kontraefekte, najvažniji svetski kreditor je ostao neugodan posmatrač, čiji se zaključci ne mogu tek-tako ignorisati.
Poslednji boravak stručnjaka MMF u Beogradu obeležila su dva detalja. Misija je predložila da budžet za 2008. godinu, umesto manjeg deficita, bude u zoni nešto većeg suficita. Druga primedba odnosila se na javnu potrošnju, gde su gosti iz Vašingtona, ponovili staru preporuku da se uđe u dublju reformu javnog sektora i kresanje javnih rashoda.
Predloženo je da Srbija u 2008. ima fiskalni suficit u nivou 2-3 procenta bruto domaćeg proizvoda (BDP). Statistički znalac dr Miladin Kovačević kaže da to, na prvi pogled, deluje malo preterano. Zakon o budžetu predvideo je deficit od 14,8 milijardi dinara, što je negde oko 0,5 odsto projektovanog BDP za narednu godinu. Ako MMF predlaže fiskalni suficit od 2-3 odsto BDP, onda je to jaka promena ukupne fiskalne politike i ukupne javne potrošnje. Pogotovo što predlog budžeta u sebi već sadrži određenu dozu restriktivnosti na svim važnijim tačkama (subvencije, plate, investicije...). Doduše, postoje i neki elementi, koji tu restriktivnost ublažavaju (izdaci za penzije), ali on svakako nije ekspanzivan. Ono na šta MMF cilja, smatra dr Kovačević, je da se napravi radikalan prelom u fiskalnoj politici. Taj radikalan prelom se svodi na to da se u jednoj godini (2008. godini) budžet i javna potrošnja značajnije obore. Ako ne kroz pad plata, onda sigurno kroz značajniju redukciju broja zaposlenih u javnim službama (obrazovanje, zdravstvo itd), jer je tu od prosečnih primanja značajnija ukupna masa plata. Reforma javnog sektora jedino bi mogla da donese takvu vrstu preloma, ali to je, ipak, krupan zalogaj. Takav prelom se ne može očekivati u 2008, ali nije nerealan za 2009. godinu.
To bi značilo da priča o reformi javnog sektora nije zatvorena, već je samo malo pomerena. Glavni urednik stručnog časopisa “Mesečne analize i trendovi” i još jedan od pregovarača sa MMF-om - Stojan Stamenković, smatra da je najbolji rezultat, u godini koja nije donela nekakav značajniji pomak, napravljen u zoni privrednog rasta. BDP će ove godine biti veći za najmanje sedam odsto, što je svakako solidan saldo. Unutar njega, isto tako značajno je povećanje izvoza za 28-29 odsto. Najgori rezultat je ekspanzivna državna potrošnja i eksplozivno povećanje plata u javnom sektoru. To je za Stamenkovića gori rezultat od prekoračenja planirane inflacije, mada ni njeno kretanje nije dobro, jer smo smo već postigli liniju smanjenja njenog nivoa.
Ovakva kretanja predstavljaju direktan udar na investicije. U tim relacijama, primećuje Stojan Stamenković, postoji logička međuzavisnost. Ako država nastavi mnogo da troši, a trebalo bi da smanjuje potrošnju, onda direktno guši mogućnost da se podstaknu investicije i zapošljavanje. S druge strane, rast javne potrošnje podiže platežno sposobnu tražnju, a to vodi ka povećanju spoljnotrgovinskog deficita. To bi značilo da će učešće minusa spoljne trgovine u BDP biti visoko kao u ovoj godini, ako ne i više, i da bi deficit tekućeg platnog bilansa mogao da bude skoro 15 procenata. To je za Stamenkovića užasna brojka. On zaključuje da ćemo se, ako ne dođe do redukcije spoljnotrgovinskog deficita u naredne dve-tri godine, naći u finansijskoj krizi.
Od nas se u doglednoj budućnosti očekuje, smatra dr Miladin Kovačević, oštrije kresanje budžeta i javnih izdataka. I to realno kresanje, broja zaposlenih i ukupne mase plata. Međutim, sugestije su znatno šireg karaktera. MMF se ne sviđa tempo strukturnih reformi, odnosno brzina privatizacije javnog sektora. Po njihovom mišljenju, to se mora ubrzati. Prisutna su dva elementa: privatizacija preduzeća i reforma ukupnog javnog sektora (administracije, javnih službi i javnih preduzeća). Korporativizacija javnih preduzeća je tesno vezana sa ovom reformom. NJihova efikasnost se mora podići, ona se moraju privatizovati i taj način doprineti ojačavanju tržišta kapitala. Krajnja tačka ove priče, ističe dr Kovačević, je da se u vlasničkoj strukturi tih preduzeća, s jedne strane nađe široka masa ljudi, a da se sa druge privuče i neki investicioni kapital iz zemlje i inostranstva.
Odlaganje takvog završetka ostavlja nas u krugu zamršenih odnosa politike i privilegovanog javnog sektora. Da bi objasnio apsurdnost te sprege, Stojan Stamenković koristi zanimljivu ilustraciju. Dok se u privatizovanim preduzećima smanjuju troškovi radne snage i podiže se produktivnost, država je sve skuplja. Kad se promeni ministar i dođe iz neke druge stranke, onda se ne otpuštaju oni ranije zaposleni. To bi bilo u redu da ovaj novi ne dovede svoje ljude i tako poveća broj zaposlenih i onih koji su na državnim jaslama. U prosveti imamo situaciju da nam se broj dece smanjuje, a da se povećava broj prosvetnih radnika. Oni se nalaze u vrhu po povećanju plata, ali ipak štrajkuju i traže nova uvećanja svojih zarada!?

Ostale vestiArhiva